ZAGREVANjE ZA ATOME

Juče crni đavo, sutra beli anđeo. Energija iz atoma prvo je proglašena spasiocem čovečanstva, pa potom jednom od najvećih pretnji. U svakom slučaju, ono što je još od njenih početaka (prva centrala je proradila 1954. u SSSR-u) predstavljala sa stanovišta energetske ekonomije uvek je bilo u senci politike i ekologije. Strahovi od nuklearne katastrofe (potvrdio ih je 1986. Černobilj), bojazni od zloupotrebe tehnologije u vojne svrhe (današnji primeri Irana i Severne Koreje), političke kontroverze – sve dosad činili su struju iz nuklearnih centrala najmanje poželjnim i najviše osporavanim rešenjem za energetski škripac.

Ali globalno zagrevanje – klimatske promene izazvane enormnom potrošnjom fosilnih goriva (nafte i uglja) i na početku ovog veka sasvim uverljivim dokazima da čovečanstvo mora da menja osnovni pogon civilizacije doneli su i nove poglede na nuklearnu struju koja, uz sve mane, ima i jednu veliku prednost: ne proizvodi ugljen-dioksid koji je glavni krivac za porast globalne temperature. Naučnici iz tima koji su sastavile Ujedinjene nacije, u svom dramatičnom izveštaju o klimatskim promenama objavljenom prošlog februara, otišli su čak toliko daleko da ubrzanu izgradnju nuklearnih reaktora preporuče kao strategiju sa suočavanje sa ovim problemom.

Klimatski pesimizam je postao kvasac za novi nuklearni optimizam. Govori se čak i o "renesansi" atomske energije, nuklearna tehnologija nije više tako crna kao što je do juče predstavljana. U svakom slučaju, realnost da globalni apetiti za energijom rastu (OECD procenjuje da će do 2030. potrebe biti za 53 odsto veće od sadašnjih), doprinosi da nove zebnje od klimatske apokalipse potiskuju stare strahove od nuklearne katastrofe.

Nuklearna industrija, dugo već u stagnaciji (1990. u izgradnji je bilo 83 reaktora, a danas samo 29 – u najbogatijoj zemlji sveta, Americi, novi reaktor nije poručen već 28 godina, dok je u Evropi jedino ovakvo gradilište otvoreno prošle godine u Finskoj), ovo je, razume se, jedva dočekala, i krenula u ofanzivu pridobijanja javnosti, nudeći nove poglede na ekonomičnost, bezbednost i ekološku pouzdanost ovog načina generisanja struje. Govori se tako o apsolutno bezbednim generatorima četvrte generacije, ističe se činjenica da, na primer, sav otpad proizveden tokom 40-godišnjeg korišćenja svih francuskih atomskih centrala može da se smesti u jednu fiskulturnu salu, da jedna centrala koja obezbeđuje struju za milion ljudi godišnje proizvede otpada dimenzije novčića od dva evra i slično.

Ali, kao i u svemu drugom, ni ovde ništa nije onakvo kakvim se čini na prvi pogled.

Danas je u pogonu 435 atomskih centrala u 31 zemlji. Od nuklearne struje najviše zavisi Francuska (58 reaktora koji podmiruju 80 odsto potreba). U SAD na ovaj način se generiše samo petina domaće elektrike. U Evropi kao celini atomska struja učestvuje sa 33 odsto.

U globalnom energetskom bilansu učestvuje samo sa šest odsto, dok u celini daje 16 odsto svetske struje. To znači da nuklearna energija danas ne utiče bitno na faktore klimatskih promena. A da bi zamenila samo deset odsto današnjih centrala na fosilna goriva, bilo bi neophodno izgraditi nekoliko hiljada nuklearnih reaktora – što u dogledno vreme nije zamislivo.

Iako je daleko od ekonomičnosti koja je najavljivana u zoru nuklearne ere ("energija toliko jeftina da se ne isplati meriti je"), atomska struja danas jeste konkurentna sa onom koja se dobija sagorevanjem uglja ili nafte (i jeftinija od one od gasa ili iz solarnih ploča), treba se suočiti sa činjenicom da jedan reaktor podrazumeva investiciju od tri do četiri milijarde dolara, dok njegovo planiranje i izgradnja traju i do 12 godina!

Takođe, velikom broju reaktora sada u pogonu u Evropi u idućih 10 do 20 godina ističe radni vek (svih 17 nemačkih, prema odluci vlade iz 2000. treba da budu zatvoreni do 2020).

Na drugoj stani sveta, Japan takođe veruje u atomsku struju, a dve rastuće ekonomije, Kina i Indija, već uveliko planiraju nove reaktore – u Kini se planira čak 13.

Kod nas je još na snazi Zakon o zabrani nuklearnih elektrana, mada ih u našem neposrednom susedstvu ima u obilju: Krško u Sloveniji, Černa voda u Rumuniji, Kozloduj u Bugarskoj, Pakš u Mađarskoj. I mi smo suočeni s rastućim elektrodeficitom i neophodnošću da sačinimo jasnu strategiju kako da se sa njim nosimo. Iako naše statistike kažu da smo bogati ugljem, svetske navode samo naše hidropotencijale.

Nuklearnom optimizmu se suprotstavljaju i upozorenja da su poznate rezerve nuklearnog goriva, uranijuma, dovoljne još samo za oko 70 godina. Najzad, nisu zanemarljiva ni upozorenja da dosad nije izgrađeno nijedno mesto za permanentno odlaganje nuklearnog otpada, niti je usvojen praktično primenljiv međunarodni režim koji bi sprečio zloupotrebe goriva u vojne svrhe.

Klimatske promene jesu izazvale i zagrevanje za atome, ali to nije nuklearna renesansa: preporod doživljava samo debata o nuklearnim energetskim opcijama.