Lečenje, sprečavanje i sistem

Dirljiva je žalost koju su naši građani nedavno ispoljili zato što jedna devojka nije dočekala da se prikupi dovoljno novca za njenu operaciju presađivanja srca u inostranstvu.

Ta tužna vest učinila je da se ispolji još veća darežljivost kada je srčana slabost ugrozila život njene j mlađe sapatnice. Ohrabrujuće je saznanje da tegobnih četvrt veka ratova i mučne tranzicije nisu potisli našu ljudsku solidarnost.

akve i slične akcije navode na razmišljanje ko treba zdravstveno da zbrinjava građane kada su u nevolji – država ili milosrdni pojedinci. U „velikoj” Jugoslaviji bolesnici su, uz pratnju naših doktora, masovno slati na operacije u Boston, Hjuston i Ženevu. Imalo se, moglo se.

Sada se sve češće stihijski upućuju apeli javnosti za novčanu pomoć. Neki mediji su se skoro specijalizovali da opisom potresnih sudbina uzburkaju emocije građanstva. Ljudski gledano, ta briga je za svaku pohvalu, ali ona sobom nosi i klicu nepravde (da ostavimo po strani nekada prenaglašeno samoreklamerstvo samog medija).

Od mnoštva nesrećnika kojima život visi o koncu proizvoljno se iz anonimnosti izvlači tek po neko. Šta je sa ostalima?

Poučno je saznanje da kardiohirurzi Debejki, Kuli i Han nisu bili dostupni svim svojim sugrađanima u vreme kada smo ih mi doživljavali skoro kao svoje izabrane lekare. Ni najbogatije zemlje ne mogu da pokriju sve zdravstvene potrebe svog stanovništva.

Zato se u uređenim društvima polazi od „dužine gubera”. Objektivna merila, poput efekta koji se postiže u odnosu na uložena sredstva, služe za određivanje prioriteta i obima „paketa usluga”. Takva vaganja po pravilu podsete na narodnu mudrost da je bolje sprečiti nego lečiti, to jest da prevencija donosi društvu najveću korist.

Problem je što se blagodeti sprečavanja teško uočavaju. Vizuelno i verbalno dočarane patnje određenog teškog bolesnika pokreću lavinu osećanja, a nemoguće je prikazati slike devojčica koje će za dve-tri decenije umreti od raka grlića materice zato što nisu vakcinisane protiv te bolesti.

Naravno da i mi moramo da razvijamo vrhunsku medicinu (jeftinije je lečiti bolesnika u Srbiji nego ga slati u inostranstvo), ali podrazumeva se da su prethodno rešene ili se bar uporedo rešavaju osnovne preventivne potrebe ljudi (vakcinacija, skrining, zdrava hrana, bezbedna životna sredina...).

Mada troškovi za te namene dobro isprazne kasu zdravstvenog osiguranja, postoje izdvojena sredstva za lečenje van zemlje o kojima odlučuje posebna komisija. Kvalifikovani stručnjaci predstavljaju najpouzdaniji izvor informacija kako i kojim bolesnicima pomoći među brojnima za čije slanje u svet država nema para, ali i savetom da li je dobrovoljne priloge celishodnije usmeriti na kupovinu inkubatora, oksigeneratora ili, recimo, defibrilatora.

Tada su tu da pomognu ljudi dobre volje i mediji (ali ne po svom nasumičnom izboru i tabloidizacijom tuđe muke). Ako o lečenju u inostranstvu odlučuje Veliki brat na nekoj Farmi, sve postaje Luda kuća.

Univerzitetski profesor