Tajna ratne ljubavi

Mrčajevci – Predrag (53) i Obrad (57) Sečivanović, braća iz Mrčajevaca, vratili su čast imenu svog pokojnog dede Mihaila (1903–1990). Po njihovom zahtevu, Okružni sud u Čačku, krajem prošlog meseca, posmrtno je rehabilitovao kočijaša iz najčuvenije varošice u Šumadiji, pošto nisu postojali dokazi da je Mihailo Sečivanović počinio ratni zločin, već je ispaštao zbog izmišljenog nedela.

Mihailo je 1941. godine bio regrutovan u četnike, dok je njegov jedinac Radomir (Predragov i Obradov otac) kasnije otišao u partizane i rat su preživeli i otac i sin. Tek 1947. godine, uoči  Sv. Nikole, Mihailo je uhapšen pod sumnjom da je ratni zločinac pa je Okružni sud u Čačku, 16. aprila 1948. godine, njega i Miloja Marića, takođe četnika iz Mrčajevaca, osudio na po 15 godina robije sa prinudnim radom.

Međutim, Vrhovni sud Srbije ukinuo je ovu presudu i dvojici četnika je na novom suđenju u Čačku, 15. jula 1948, izrečena kazna od po 10 godina zatvora i kuluka. U izreci te presude navedeno je da su krivi zbog toga što su "za vreme okupacije 1941. godine kao pripadnici četničkog odreda Žike Lukića, a po naređenju ovoga, zajedno sa jednim žandarmom, doveli jednog nepoznatog čoveka čiji identitet nije utvrđen, u blizinu varošice Belanovice, gde je to lice streljano od strane četnika, te su na taj način pomogli da se nad tim licem izvrši streljanje".

Povrh robije Sečivanoviću je, istom presudom, konfiskovana celokupna imovina u Mrčajevcima (četiri hektara) i osuđen je na dvogodišnji gubitak građanskih prava (biračkog, prava na sticanje i vršenje funkcija u društvenim organizacijama i udruženjima, prava javnog zastupanja, nošenja počasnog zvanja, ordena, odlikovanja i gubitak prava na državnu ili drugu javnu službu).

I na to se žalio Vrhovnom sudu koji je, 18. oktobra 1948. godine, preinačio samo visinu robije, sa deset na šest godina. Iz kaznionice u Požarevcu pušten je 3. januara 1953. godine, izdržavši pet godina i 15 dana kazne.

U zahtevu za rehabilitaciju, koji su Mihailovi unuci dostavili Okružnom sudu prošlog decembra, stoji i ovo:

"Kao glavni dokaz za navodno ubistvo nepoznatog čoveka, na nepoznatom mestu i neodređenog datuma, sud je imao samo iskaze svedoka Hristivoja Stojanovića i Vladimira Ratkovića. Veće je posebno cenilo iskaz svedoka Stojanovića kome se nije moglo verovati i partizani su ga streljali posle izvesnog vremena. Navedeni događaj je čista izmišljotina jer se posle rata tražio način da svi pripadnici četničkog pokreta budu izvedeni pred sud."

Drugi pomenuti svedok i sused Mihailov, Vladimir Ratković, bio je takođe četnik u odredu Žike Lukića u Belanovici i u iskazu na suđenju Sečivanoviću 1948. godine ovako je opisao događaj (po zapisniku): "Posle izvršenog streljanja naišli su ulicom optuženi Mihailo i Miloje. Mihailo je opsovao Boga i sunce komandantu Žiki, rekavši: ’Što nađe mene da i ja budem tamo’."

Predrag Sečivanović onomad je, dok je raspravljano o rehabilitaciji, pred sudskim većem naveo:

– Deda mi je pričao da je Ratković, pred kraj rata, počeo da se zabavlja sa jednom partizankom iz sela, s kojom se kasnije i oženio i proživeo vek. E, da bi ta njegova ljubav uspela i dovela do braka prišao je njima, partizanima, i svedočio kako mu kažu.

Tročlano veće Okružnog suda u Čačku (Radoslav Petrović, Mileta Maslarević, Milan Ćurčić), proglašavajući rehabilitaciju Mihaila Sečivanovića, utvrdio je: "Nisu postojali dokazi da je on izvršio krivično delo, niti da se uopšte navedeni događaj desio."

Mihailo Sečivanović je, po povratku sa robije, radio kao kočijaš od Mrčajevaca do Čačka i Bresnice, fijakerom i gumarabom. Nije uspeo da stekne penziju ali jeste kupio nešto zemlje i razmenio za oduzetu okućnicu. Umro je 1990. godine, jedno leto pre sina Radomira. Predrag Sečivanović odlučio je da sudskim putem zahteva povratak dedovine.