Priča o ljubavi u Dolini jorgovana

Maglić – Evo se jutro zainatilo uzvodno Ibrom, k’o da ga prvi put vidi... Kao da ga je to s mrakom neko prolio tu i kao da mu vekovima ne nosi iste pozdrave s Kosova... I opet je napujdalo sunčeve hajkače da mu klisurom siđu na obale i drekom ga poplaše.

Ćuti Maglić, ne progovara. Gleda prastari kameni "čoban", sa svog brega, kako za njegovu naklonost "ovnovi" pokidaše rogove i razbiše čela. Zna ih on kao što ih niko ne zna i zna da će ih i ovaj bes proći.

Nije odvajkada bilo tako. Ne dok su ovom dolinom cvali jorgovani i mirisno nosili glas maglićka klepala starim Rasom. Zemljom Nemanjića.

– Eto danas je još samo ime ostalo – Dolina jorgovana. Nijednog više nema tu gde ih je naš sveti kralj Uroš iz neizmerne ljubavi posadio svojoj Jeleni, od francuske kraljevske loze, Anžujske, da joj jutra mirišu i sećaju na rodnu Provansu – veli Đorđije Stošić, starina sa studeničkih brda. Jedra, zdrava seljanska pamet, duge misli i kratkog zbora. "Obrastao" u onu modru, korastu kožu, pod koju su vetrovi  godinama zakivali sunce i mraz, jednako surovo.

Gorde se šarke i poskoci, svoji na svome. Čuvaju Maglić – grad duže nego što su to ljudi znali. Povuku se u stranu, taman koliko da prođemo, sve istim stopama i svi istim stopama. Pa se vrate, kao da slute da nas Maglić neće pustiti nazad...

– Koliko znam, a znam, deco... pamtim i previše za jedan život, niko još ne zna ni otkud ovde tvrđava, niti ko je podigao. Stolovali su u njoj naši sveti kraljevi, pisali monasi svoja pisanija, krila se nejač i vojska starostavna pred udarom Turaka, ali, eto, kamen ćuti. Osam stotina leta. Ili ga je sam Gospod sneo sa nebesa i postavio tu, ili ga je ova svetačka zemlja porodila da ne samuju Studenica, Gradac, Sopoćani, Žiča... – što starac pomene, tud i šakom krene. Niti je opsena, niti nas je želja prevarila, već jasno vidimo da kojim god redom pokaže na manastire rukom upiše krst u vazduhu. Ne zna ni da to čini, niti mu govorimo. Možda je to amanet maglićkih monaha da i kada njih ne bude neko, u njihovo ime, do veka blagosilja dolinu Ibra i namernike u njoj...

Evo nas sad tu gde ova priča zapravo počinje i gde jedino može da se svrši. Pod manastirom Gradac, zadužbinom svete kraljice Jelene Anžujske, majke naših jednako svetih kraljeva Milutina i Dragutina. One u čiju je neprolaznost, od današnjeg Kraljeva do večite Raške, sve mirisalo jorgovanima.

– Ima li ikakve potrebe da objašnjavam otkud baš ja, danas i baš ovde? Samo činim ono što je odavno trebalo učiniti. Da opet sve seća na nju i njega. Vašu divnu kraljicu, našu princezu, moju pretkinju i vašeg velikog kralja – uželeli su se ovi krajevi tog jezika i mirnog narečja Provanse. Francuskog, naravno. Pred nama sa busenom mladog jorgovana stoji njegovo kraljevsko visočanstvo, princ Šarl Filip de Orlean, vojvoda od Anžuja. Došao je da obnovi zaveštanje, njegove i loze Nemanjića.

Da od Stolova i Čemerna, Ibra i Sitnice, manastira raških, isposnica svetosavskih, svih kozjih staza, bogaza, potoka, hladnih vrela... svaki udah bude osmovekovna priča o ljubavi.

– Čini mi se da će sad biti nekako lakše. Da će, što se ono kaže, sve doći na svoje, Bogu hvala – zbori gospođa Cvetanka, gledajući put vojvode anžujskog, kao da put žive istorije gleda. Spusti li mu ruku na rame, čini joj se biće k’o da je na ćivot svete kraljice spustila... Sabralo se ljudi, jednako kao de se svetačke mošti vraćaju zemlji.

I skoro da je tako. Svaki je jorgovan ovde odavno kršten i svaki je krst tu mirisao jorgovanom. Nije to tek cvet, niti je ovo tek slovo o običnom cvetu. Korenom nam je i on, u korenu, koliko i božur.

Mirisne bogomolje što ispovedaše vekove, kojih, žalovno, više nema tamo gde najlepše mirišu...

--------------------------------------------------------------------------

Vratimo lepotu rekama

Cela ova divna ideja je potekla od beogradskog Ekološkog centra "Vratimo lepotu rekama", na čiji poziv i u čijoj organizaciji je anžujski princ i posetio Dolinu jorgovana i zasadio, prvi u nizu. Možda je malo poznato da je osnivač i glavni pregalac pomenutog Ekološkog centra, gospođa Vesna de Vinča (nekadašnja Jugović), narodu daleko poznatija kao alfa i omega ovdašnjeg izbora za najlepšu devojku Srbije, iliti jednostavnije, mis. Nije zgoreg pomenuti da je i naša novinska kuća, izuzev pisanja, krajnje aktivno učestvovala u obnovi zaveštanja kralja Uroša, tačnije da je u  ime redakcije, posađen jedan "Politikin jorgovan".