Sarkozi novi predsednik

(Specijalno za "Politiku" od dopisnika Tanjuga)

Pariz, 6. maja – Sin mađarskog imigranta, Nikola Sarkozi, novi je predsednik Francuske nakon današnje ubedljive pobede nad rivalom sa levice Segolen Roajal.Sarkozi je dobio poverenje 53 odsto glasača, dok je predstavnica socijalista osvojila 46 odsto glasova.Izbore je obeležila izuzetna izlaznost Francuza. Od 44,5 miliona upisanih birača, glasalo je skoro 85 odsto, prema prvim procenama. Ova izlaznost je nezabeležena od izbora 1974. godine, kada je glasalo rekordnih 87 odsto birača, što govori o značaju političkih promena na delu.

Pobeda pedesetdvogodišnjeg lidera većinske desničarske stranke je bila očekivana, kako su od početka kampanje ankete ukazivale na njegovu prednost.

Sarkozi je najbolje umeo da odgovori na težnju Francuza za promenama nakon dvanaest godina koliko je na čelu države proveo Žak Širak.

On je uspeo da se nametne kao čovek reformi, uprkos tome što je u kampanju uskočio kao ministar unutrašnjih poslova i političar koji je već godinama u vrhu vlasti. Sarkozi je svoju kampanju gradio na raskidu sa načinom vođenja politike svog prethodnika. On pripada mlađoj generaciji političara sa desnice, koja pragmatizam stavlja ispred velikih ideala. Sarkozi nije tip harizmatičnog državnika, već političara koji se zalaže za efikasnost i brze rezultate.

Po svojoj političkoj orijentaciji, zasnovanoj na pretpostavkama neolibelarizma, on je blizak liderima poput nekadašnjeg britanskog premijera Margaret Tačer ili bivšeg američkog predsednika Ronalda Regana.

Njegov raskid sa tradicijom odnosi se pre svega na ekonomsku sferu, koja je bila glavna tema kampanje.

Sarkozi  se obraćao "Francuskoj koja se rano budi", ističući u prvi plan reforme zakona o radu po američkom modelu, uz devizu: "Onaj koji više radi više i zarađuje".

Desničarski lider je uspeo da ubedi Francuze da su pravila igre u kompetitivnosti u današnjem globalizovanom svetu i u konkurenciji sa najsnažnijim ekonomijama sveta i da je krajnje vreme da se Francuska uključi u trku, napuštajući svoj čuveni socijalni model  koji je sa ponosom isticala kao svoju posebnost.

On nudi viziju društva usmerenu ka individualnom uspehu, prevashodno finansijskom, za razliku od Roajalove koja je insistirala na tradicionalnim vrednostima levice  – solidarnosti i socijalnoj pravdi.

Ovaj tvrdi desničar, koga zbog niskog rasta i impulsivnog karaktera upoređuju sa Napoleonom, namerava da smanji tradicionalno jaku ulogu države, kako bi otvorio prostor slobodnom protoku kapitala.

Među prvim merama koje namerava da sprovede je smanjenje državnog aparata, počevši od vlade u kojoj će smanjiti broj ministara do smanjenja broja zaposlenih u državnom sektoru, koji ocenjuje nepotrebnim opterećenjem za državni budžet. Smanjenjem velikih poreza na profit, iz kojih se do sada finansirao čuveni francuski socijalni model, Sarkozi će otvoriti vrata velikom kapitalu, što će, strahuju njegovi protivnici, produbiti socijalne razlike u društvu.

Sarkozi je u kampanji znao da izazove varnice probuđenog nacionalnog ponosa obećanjima da će postaviti zemlju na noge i vratiti joj poljuljanu slavu na međunarodnoj sceni.

Francuzi su uvereni da je njihova uloga u svetu već godinama u opadanju. Ovoj konstataciji ide u prilog kako ekonomska dijagnoza – velika zaduženost države, najviše nezaposlenih i najmanji privredni rast od svih zemalja G7 – tako i opadanje  uloge u kulturnoj sferi pred anglosaksonskom dominacijom.

Bitku protiv levice Sarkozi nije osvojio samo u sferi  ekonomije, već i u pitanjima unutrašnje bezbednosti, gde se nametnuo kao političar koji će "zavesti red" u osetljivim predgrađima, u kojima je pre dve godine došlo do masovnih nereda.

Oštrina njegovih poruka sa mesta ministra unutrašnjih poslova, na kome se nalazio do marta, poput one da će "šmrkom da očisti" predgrađa od prestupnika, približila ga je glasačima ekstremne desnice, koji su mu u velikoj meri ukazali poverenje u drugom krugu.

Novi, tvrđi ton francuskoj desnici dao je i pokretanjem rasprave o nacionalnom identitetu, u kontekstu najavljene strože politike prema imigrantima.

"Francuska – ili je volite ili je napustite", slogan je koji je postao jedan od lajtmotiva njegove kampanje.

Njegova ideja je "odabrana" imigracija po američkom modelu, princip selekcije imigranata koji pre svega odgovaraju ekonomskim potrebama zemlje. On predlaže osnivanje novog ministarstva za imigraciju i nacionalni identitet, koje će odrediti pravila za primanje novih imigranata. Pravo porodičnog okupljanja biće ukinuto za imigrante koji ne ispunjavaju stambene i finansijske uslove.

Iako je međunarodna politika gotovo ignorisana u kampanji kojom su dominirali unutrašnji problemi, nagoveštene su neke promene u dosadašnjem tonu.

Sarkozi je atlantista, koji je za razliku od svog prethodnika dao podršku administraciji Džordža Buša, od koje se kasnije ogradio.

On pokazuje posebnu naklonost prema anglosaksonskom svetu, u kome nalazi brojne recepte koje namerava da primeni u unutrašnjoj politici.

Kada je reč o Evropi, koja se našla u stanju blokade nakon što su Francuzi odbili tekst evropskog ustava na referendumu 2005. godine, Sarkozi namerava da do leta otputuje u Brisel i Berlin kako bi razmotrio mogućnost "mini povelje" sa ciljem da ponovo pokrene evropsku konstrukciju.

On je oštar protivnik ulaska Turske u EU i smatra da treba sačekati sa daljim širenjem EU dok se ne uspostave njeni jasni politički ciljevi. To se, pre svega, odnosi na širenje EU na zemlje Zapadnog Balkana, među kojima je i Srbija.

Sarkozi se zalaže i za strože ekonomske sankcije prema Iranu, kako bi se sprečilo da ova zemlja dobije nuklearno naoružanje, ocenjujući poslednju rezoluciju UN blagom.

Kao i na unutrašnjoj sceni tako i na međunarodnom planu, očekuje se da će  nastup Sarkozija biti otvoreniji, direktniji i agresivniji od njegovog prethodnika.

Sarkozijeva pobeda rezultat je metodičnih reformi koje desnica sprovodi u poslednjih pet godina, naročito od kada je Sarkozi na čelu većinske desničarske partije, Unija za narodni pokret, prave "ratne mašine" u službi njegove predsedničke kampanje. Ona označava i novu stranicu u istoriji Socijalističke partije.

Poraz Roajalove izazvaće nove podele unutar Socijalističke partije, koja je od smrti Fransoa Miterana poprište žestokih unutrašnjih sukoba između onih koji su bliži antiliberalnoj levici i onih koji se približavaju socijaldemokratskom modelu evropskog tipa.

Od podela unutar Socijalističke partije mogao bi da ima koristi centrista Fransoa Bajru, koji se nametnuo kao treći čovek u kampanji. On je najavio osnivanje nove političke partije na francuskoj sceni,  Demokratske stranke, nakon što su ovi izbori potvrdili tendenciju jačanja političkog centra nauštrb ekstremnih političkih opcija kako sa levice tako i sa desnice.