Traže zakon o psima vodičima

Nedostatak javnog ulaganja u infrastrukturu, neodgovarajući propisi u građevinarstvu, ali i njihovo nepoštovanje, nedostatak svesti o problemima pristupačnosti glavni su nalazi juče predstavljenog izveštaja kancelarije Hendikep internešenela za jugoistočnu Evropu o slobodnom kretanju osoba sa invaliditetom.

U praksi to znači – neprilagođeni ivičnjaci, kratko trajanje zelenog svetla na semaforu, neodgovarajuća parking mesta, nepostojanje oznaka na Brajevom pismu u liftovima i niz drugih prepreka koje onemogućavaju slobodno kretanje ovih ljudi.

Istraživači su naročito pokušali da ukažu na koncept neprekinutog lanca kretanja koji podrazumeva da osoba sa invaliditetom može slobodno da koristi prevozna sredstva, da ulazi u privatne i javne zgrade bez prepreka. Da bi se to ostvarilo, kako je rekla Liza Adams, predstavnik Hendikep internešenela, uz ortopedska pomagala neophodni su i personalni asistenti, prevodioci za gestovni jezik i brojna prilagođavanja spoljašnjeg prostora, ali i zakona.

Situacija u našoj zemlji ne razlikuje se znatno od one u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji gde je, takođe, obavljeno ispitivanje. Važeći zakon o planiranju i izgradnji Srbije predviđa obavezu investitora da zgradu prilagodi potrebama osoba sa invaliditetom. Međutim, kako je juče rečeno, uprkos propustima do sada nije podneta nijedna tužba protiv graditelja.

Kao jedan od primera dobre prakse iz naše zemlje istaknut je servis personalnih asistenata koji je kao probni program od 2003. do 2006. godine realizovao Centar za samostalni život invalida. Novac za taj projekat obezbedili su Ministarstvo spoljnih poslova Irske i naše Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Ličnog asistenta imalo je 70 osoba iz pet gradova Srbije čiji se kvalitet života u tom periodu bitno poboljšao. Damjan Tatić, iz Centra za samostalni život, navodi da je petoro korisnika tog programa našlo posao, jedan se oženio, dvoje se preselilo iz sela u grad, neki su postali politički angažovani, a drugi nastavili školovanje.

Da bi veći broj osoba sa invaliditetom imao ličnog asistenta, neophodan je novac koji lokalne samouprave nisu u mogućnosti da obezbede.

Vesna Nestorović, predsednica Udruženja slepih i slabovidih "Beli štap", saopštila je da u Srbiji ne postoji nijedan peripatolog sa licencom koji bi oko 12.000 slepih i slabovidih učio da što bolje koriste ostala čula. Još neki od problema sa kojima se te osobe suočavaju jesu, kako je rekla, i to što su školski programi ograničeni na uzrast od šest do 15, odnosno 19 godina, kao i nepostojanje zakona o psima vodičima.

U Srbiji, kao i u svetu, problem pristupačnosti, ne samo osoba sa invaliditetom, nego i dece, starijih, trudnica, levorukih ili desnorukih bio bi olakšan primenom takozvanog koncepta dizajn za sve. On podrazumeva izgradnju objekata i kreiranje predmeta prilagođenih svima bez obzira na sposobnosti i starost.