Obuzdati potrošačku glad

Hoću novo!

Samo što je počeo da koristi telefon ili nosi cipele, potrošač ih je već izgustirao i kupuje druge. I? Šta je u tome loše? Zar to nije dobra vest za ekonomiju? Za proizvođače jeste, ali, upozoravaju ekolozi, ne i za zdravlje ljudi i očuvanje planete. Brzo i bezrazložno „trošimo” Zemlju, a kada je konačno potrošimo, nećemo, kao što smo navikli s proizvodima, moći da kupimo drugu.

Zato ekološki pokreti širom sveta, pa i Srbije, apeluju na ljude da se osveste i shvate šta neobuzdanom proizvodnjom i potrošnjom rade svojoj okolini i sebi. Mnogobrojne organizacije upozoravaju da je današnji nivo ekonomskog rasta i potrošnje resursa neodrživ. I tvrde da je ključ u rukama ne samo privrede i država, već i svakog pojedinca, koji svojim odlukama o kupovini može da natera proizvođače da se obazrivo ophode prema životnoj sredini. Ispostavilo se da širenje ekološke svesti nije lako: mnogi su nezainteresovani, države i vlasnici kapitala pre svih, a pojedinci koji žele promene često nemaju informacije o tome šta je stvarno ekološki vredno.

– Ako je 20. vek bio vek ekonomije, onda je 21. vek – vek ekologije. Ove discipline moraju da se pomire – kaže profesor dr Vukašin Pavlović, predavač na Fakultetu političkih nauka i priređivač zbornika „Ekologija, religija, etika”, upravo objavljenog u izdanju Zavoda za udžbenike.

– Zbog ljudske aktivnosti, svake sekunde se ispušta hiljadu tona gasova koji izazivaju efekat staklene bašte i uništi 3.000 kvadratnih metara šume, što znači da godišnje nestane šumska površina veličine Velike Britanije. Čovek mora da promeni svoj stav i shvati da od opstanka drugih vrsta zavisi i njegov opstanak.

Zato ekološki pokreti savetuju ljudima da „deluju lokalno”, troše malo i da, kada moraju da kupuju, kupuju pametno. Danijel Goleman pod ekološkom inteligencijom u istoimenoj knjizi podrazumeva shvatanje skrivene cene proizvoda: ekološke (šteta naneta zemlji, vazduhu i vodi), zdravstvene (toksini koji konzumacijom ulaze u ljudski organizam) i socijalne (na primer, izrabljivanje radnika u nesanitarnim tekstilnim radionicama i na bušotinama nafte). Zagovornici promena znaju da se plastična kesa razgrađuje 500 godina i zato namirnice nose u cegeru. Mnoge zvezde se priključuju pokretu. Šeril Krou je osmislila dizajn platnene torbe za kupovinu za jedan američki lanac supermarketa, dok En Hatavej promoviše šolje za kafu i tetrapak za vodu od recikliranog kartona. U razvijenom delu sveta organizuju se ekološka venčanja i sahrane, dok se razvrstavanje smeća i reciklaža podrazumevaju. Ekološka osvešćenost je kod zapadnjaka deo njihovog socijalnog identiteta i stvar ponosa, stav zbog kojeg se dobro osećaju. U Srbiji je u povoju. Obilaženje tržnih centara još se smatra progresom i naprednom idejom. Kako objašnjava Biljana Ćalić, dizajnerka recikliranog nakita, domaći kupci uglavnom nemaju potrebu da pazare ovakve modne dodatke.

– Ljudi se interesuju za reciklirani nakit samo ako im se dopadne dizajn, dakle, samo ako im se model svidi nezavisno od toga od čega je napravljen, dok je malo onih koji baš žele da kupe reciklirano – objašnjava Ćalićeva.

A da je svest o značaju očuvanja životne sredine zaista nerazvijena, potvrđuje i Dejan Zagorac iz „Eko centra”.

– Ovde o ekologiji razmišljamo samo posle nekog incidenta ili usred pretnje zarazom – ocenjuje Zagorac.

On dodaje da potrošači svojim izborom mogu da utiču na proizvođače, inače velike zagađivače sredine, da usvoje „zelenu” tehnologiju i ponude ekološke proizvode.

– Problem je u Srbiji što se svašta podrazumeva pod ekološkim i što svašta može da nosi oznaku „eko”. Potrebne su nam tačne informacije, pri čemu glavnu ulogu moraju da igraju organizacije potrošača i mediji, ali i država.

Zbog uticaja mnoštva odgovornih pojedinaca i moći kupaca (novca) da usmeri proizvodnju, ekolozi i dalje insistiraju na pojedincu i njegovim pravilnim izborima. „Deluj lokalno” ne bi trebalo da bude samo fraza, a Katarina Pavlović iz Zelene omladine Srbije veruje da to i nije tako teško.

– Možemo početi od jednostavnih stvari, kao što su gašenje sijalice u praznoj prostoriji ili kupovina većih pakovanja, povratne ambalaže i lokalno proizvedenih proizvoda, jer uvoz robe iz dalekih zemalja znači zagađenje tokom transporta – smatra Pavlovićeva.

Ona, međutim, kaže da osim usvajanja izvesnih navika – ne prati automobil pijaćom vodom, ne kupovati robu tretiranu opasnim hemikalijama – svaki pojedinac treba i da traži da država donese nove zakone o zaštiti životne sredine, sprovodi postojeću regulativu i subvencioniše ekološki odgovornu proizvodnju.

Međutim, potraga za „zelenim” proizvodima nije uvek laka. Mnogo je laži, prikrivanja i zabluda, čak i u najrazvijenijem društvima. Na ambalaži se ističe da artikal nema jednu vrstu otrova i time se zabašuruje prisustvo mnoštvo drugih. Od kupaca se krije da majica od organskog pamuka može sadržati kancerogene boje. Biogorivo znači veliku potražnju za kukuruzom a time i poskupljenje hrane. Radnici koji su u Brazilu uzgajali šećernu trsku za biogorivo radili su u neljudskim, nesanitarnim uslovima, gotovo bez nadoknade.

Zato je grupa hemičara i tehnologa pokrenula sajt goodguide.com koji korisnicima pruža informaciju o tome koliko je konkretan proizvod zdrav, čist i fer (prema radnicima). Ovi istraživači prerađuju obilje složenih podataka koje prikazuju kroz ocene od jedan do deset i tri boje: crveno – ne kupuj, žuto – nije najbolje rešenje, zeleno – prilično je dobro.

To je ekološka matematika. Jednačina je komplikovana, nedostaje još mnogo elemenata i tačnih podataka, ali jedno je sigurno: nismo rešili problem kada smo smeće izbacili iz stana. Ovde važi izreka „Kad nešto baciš napolje, napolje ne postoji.” Sve ostaje u kući, na Zemlji.

Jelena Stevanović

-----------------------------------------------------------

Bez štete ljudima, životinjama i okolini

Šta su, u najkraćem, ekološki proizvodi?

– To su proizvodi koji prilikom proizvodnje, prometa i odlaganja ne štete životnoj sredini, životinjama ni ljudima. To znači da se prilikom proizvodnje hrane ne koriste pesticidi, veštačka đubriva ni genetski modifikovani organizmi, odnosno da se koriste prirodni i biorazgradivi materijali. Zaposleni moraju da proizvode u odgovarajućim uslovima i primaju pravednu naknadu za rad – objašnjava Katarina Pavlović.