"Ekšnmen" umesto šetnje

Mališani se najčešće druže s bidamonima, pokemonima i sličnim igračkama koje podstiču na borbu, a istovremeno su i junaci njihovih omiljenih crtanih filmova. Rado igraju i video igrice u kojima se takođe podstiče ili afirmiše agresija. Ovako, bar prema nedavno objavljenom istraživanju, slobodno vreme provode klinci od tri do sedam godina, kada nisu sa roditeljima.

Reč je zapravo o projektu koji su kreirali i ostvarili vaspitači u petnaest predškolskih ustanova u Beogradu. Anketirano je 1.080 roditelja dece od tri do sedam godina, a rezultati ankete su objavljeni pre dvadesetak dana, povodom obeležavanja Dana vaspitača Beograda. Anketa je bila anonimna, bez ponuđenih odgovora, kako bi roditelji mogli da napišu autentične odgovore.

Na pitanje kako dete provodi slobodne vreme, dakle, vreme kada nije u vrtiću, roditelji su odgovarali: u kupovini, na organizovanim časovima ili organizovanoj rekreaciji, ispred malih ekrana, ili se igraju sama, eventualno u društvu vršnjaka. Naveli su i šetnje, boravak na otvorenom i igranje video igrica. Samo jedan roditelj je rekao da vodi dete u zoološki vrt. Uočeno je da što su deca starija sve manje se roditelji sa njima igraju.

Sledeće pitanje u anketi glasilo je: Koje su omiljene igračke vašeg deteta? Mame i tate su nabrojale lutke i igračke rađene po uzoru na popularne serije i filmove – Barbi, Brac, Spajdermen, Ekšnmen, bidamoni, pokemoni... Tu su zatim i kocke, slagalice i pazle, čijim slaganjem "nastaje" oružje, što najviše vole dečaci, ali su popularne i one iz kojih "izrastaju" životinje. Sva deca od tri do sedam godina obožavaju da se igraju s plišanim igračkama, dok je, recimo, lopta gotovo zanemarena. Pokazalo se i da sedmogodišnjake uopšte ne zanimaju društvene igre.

Prema navodima mnogih roditelja, među omiljenim zabavama devojčica i dečaka jesu i kompjuterske igrice. Samo 215 mališana od 1.080 ne provodi vreme ispred računara. Trogodišnjaci su u proseku radnim danom za računarom gotovo ceo školski čas, tačnije, 45 minuta, a vikendom čak 78 minuta. Manje od njih vreme za kompjuterom provode njihovi godinu dana stariji drugari. Radnim danom su i oni po 45 minuta za kompjuterom, ali su zato vikendom "samo" 53 minuta. Petogodišnjaci radnim danom provode po 40 minuta na računaru, a vikendom – 75 minuta. Deca od šest godina u proseku dnevno (radnim danom) sede sat i 15 minuta za kompjuterom, a vikendom celih 105 minuta.

Roditelji su veoma zadovoljni kada su deca pred računarom ili TV ekranom. Oni su zapravo tada najsmireniji i nesmetano mogu da obavljaju kućne poslove ili pričaju sa prijateljima, jer njihovi mezimci mirno sede, udubljeni u omiljenu igricu, film, emisiju. Mirni su tada, vele roditelji, kao bubice. Unesu se u ono što gledaju, eventualno komentarišu, ponekad pitaju, ali uglavnom ne reaguju na okolinu i pažljivo prate ono što se na ekranu zbiva.

Trogodišnjaci u proseku radnim danom gledaju TV nešto više od dva školska časa, a vikendom – 135 minuta. Četvorogodišnjaci su ispred malih ekrana radnim danom 110 minuta, a vikendom – 170 minuta. Gotovo isto toliko vremena gledajući TV potroše i petogodišnjaci i šestogodišnjaci, s tim što deca od šest godina nešto kraće borave pred televizorom vikendom – "svega" 150 minuta.

Vaspitači pitaju kada ova deca idu na spavanje i da li uopšte imaju vremena za druženje, šetnje, igru u prirodi, s obzirom na to da su u proseku do 15.30 u vrtiću, a potom toliko dugo sede za kompjuterom i ispred televizora. Čini se da je po zdravlje i psihičku stabilnost dece veoma opasno to što igračke, crtane filmove i druge TV emisije deca biraju najčešće sama. Posebno ona starija, od šest i sedam godina. Uticaj roditelja je nešto veći na mlađi uzrast. Od ukupnog broja anketiranih roditelja, tek svaki peti je, recimo, odgovorio da dete zajedno sa njim bira program koji će gledati. Najčešće o tome šta će gledati odlučuju deca, iako su roditelji svesni negativnih uticaja pojedinih emisija i filmova, jer podstiču i propagiraju agresivnost, strahove, uživljavanje u virtuelni svet, otuđenost.

Slično se roditelji ponašaju i kada je reč o odabiru igračaka. Već u trećoj godini mnoga deca sama biraju igračke. Nekada za njih biraju odrasli, a povremeno se igračka kupuje zajedničkom odlukom. Kako devojčice i dečaci rastu, tako opada uticaj roditelja na izbor igračaka. Prema rečima roditelja, igračke se "biraju prema uzrastu, aktuelnosti, reklami, ceni". Tek potom se vodi računa o tome koliko je igračka edukativna i da li je bezbedno igrati se sa njom.

Nešto drugačija situacija je kada je reč o kompjuterskim igricama. Njih biraju roditelji ili eventualno roditelji zajedno sa mališanima. Kažu da prilikom procene podobnosti igrice vode računa o uzrastu deteta, o edukativnosti igrice, ali i o tome da ona ne propagira nasilje. To sve ukrštaju sa željama i interesovanjima svojih mališana. Uprkos tome, roditelji uočavaju da te igrice utiču na decu tako nešto ona gube kontakt sa realnošću. Uz igrice im se narušava i zdravlje, devojčice i dečaci postaju otuđeni, agresivni, puni strahova. Igranje igrica je, smatraju mame i tate, gubljenje vremena.

Autori projekta su vaspitačice Ljiljana Dragutinović, Tanja Ćirić i Nada Gertner, a saradnice su im bile, takođe njihove koleginice, Dara Gecić, Ranka Marinković, Dragana Matijašević i Snežana Đurović.