Grešni Vasilije

Najveći greh SPC jeste taj što je krila greh. Sinod je znao kako njen vladika zvorničko-tuzlanski provodi svoje slobodno vreme najmanje šest meseci, ali je pokušao da zadrži tu mračnu tajnu i grešnog vladiku unutar zidova Patrijaršije. To što je Vasilije Kačavenda voleo da se druži sa mladim, lepuškastim momcima, bila bi samo njegova lična stvar da nije te jedne sitnice: on je velikodostojnik naše crkve koja homoseksualizam smatra radnjama koje su se sprovodile u Sodomi i Gomori, te prilikom najave svake gej-parade, SPC te duše poziva na najmanje dve stvari: da svrate do lekara ili da zavire u pakao i eventualno na duže vreme ostanu tamo.

Zato je ćutanje SPC i njeno licemerje za njene vernike, pretpostavljam, daleko bolnije od razvlačenja po tabloidima episkopa u akciji, koji je voleo raskošne dvorove i raskošne momke.

Većina episkopa je znala za Kačavendine sklonosti. Sedmorica najmoćnijih, sam vrh SPC, odgledao je kompromitujuće video-zapise, ali oni tada nisu učinili ono što je trebalo. Nisu privremeno suspendovali vladiku Vasilija niti su pokrenuli spor pred Crkvenim sudom.

Umesto da pokrenu internu istragu, ćutali su od novembra prošle godine. Grešni Kačavenda je tada ponudio svoju ostavku, ali je Sinod nije prihvatio, već je problem odložio za ovogodišnji redovni Sabor. Ta sklonost odlaganja problema, ta tradicionalna nacionalna mantra „pređi brigona drugoga”, nije samo manir svetovnih Srba, već i njihovog duhovnog vođstva.

I, kako će sada Crkva da ispoveda grešnike, ako sama sebe nije ispovedila? Obaška to što je slučaj pukao usred Velikog posta.

Svaki parohijski svešteniki vladika baš u ovo vreme, ispovedaju svoje grehove. To šta će grešni Vasilije reći svom duhovniku verovatno je važno tabloidima, ali za iskrene vernike i poštovaoce SPC kao nacionalne institucije, daleko je važnije kada će crkvena elita prestati da se ponaša kao da je politička stranka.

Znaju, dakle, za svog grešnika.Žmure i puštaju ga da ispoveda druge, da im drži moralne lekcije o smislu života, patriotizmu, duhovnosti. Ako smo se složili da su pokušali da zabašure ovu aferu, čekajući da slučaj zastari, da izbledi iz sećanja, da se nemio događaj„prekrije“ nekim novim skandalom, da li ste baš sigurni da sam mislio samo na SPC?

Sačuvaj bože, mislio sam i na političke i društvene elite koje su dovele do ovakvog stanja zemaljske i nebeske Srbije.

Čak i kada se čuje još jedan omiljeni nacionalni refren – a to je teorija zavere  – koja ovoga puta kaže da su stranci, potpomognuti domaćim izdajnicima, aktivirali slučaj „Kačavenda” kako bi devalvirali neslaganje SPC sa sporazumom između Beograda i Prištine, to je zapravo samo odraz nemoći da se kao društvo i kao ljudi suočimo sa stvarnošću:da je Vasilije grešan i da je Crkva pogrešila. I da onaj odozgo valjda vidi sve.