Američki drekavac

Ni gladni ni žedni mi, koji smo došli u Obećanu zemlju sa željom da pomerimo standarde života, ne podsećamo na kubanske dođoše željne pirinča i svinjetine, sa zaboravljenom verom i kastriranom tradicijom, apsolutnom dominacijom tamošnjeg Svemoćnog!

Požrtvovanu, nesebičnu, vrednu, Kubanku mog života i najboljeg američkog prijatelja, poslao mi je na dobro i na prijateljstvo što se svećom traži, Onaj koji iseljenicima ne da da se tek tako uguše u novonastalim  krizama i depresijama.
Tamara je bila jedino svetlo koje se naziralo u tunelu neizvesnosti i moralne oskudice tih prvih doseljeničkih godina i uvek!

Ne pitajući se jel’može i treba, koliko će preteći … na svoju štetu ako treba ali jednako na usluzi.

Uzlazna amplituda američkog, malverzacionog talasa  pre deset godina se poklopila sa kulminacijom  Tamarinog i Enrikeovog sedmogodišnjeg istrajavanja i zasluženog trijumfa u zemlji snova.

Radili su vredno i štedno kao i svi njihovi koji se izbave iz ralja kubanskog života, bili lojalni novim zakonima i kupili stan uz otplatu na 35 godina.
Nekretnine kupljene deceniju pre su očekivano dostigle svoj vrhunac i činilo se da će trend uspona zlatne groznice beskonačno da traje. 
Vlasnicima je upala sekira u med i malo ko je ostao imun na kolektivnu histeriju oko trampe starih otplaćenih investicija za kitnjastije, neumereno veće i bogatije-nove kućerine koje su nicale svugde.
Sa prvim otplatama kredita maske su spale.

Bilo je jasno da je potpisan pakt sopstvene veleizdaje i da u toj trci sa bankom ne mogu pobediti.

Zaduženja su bila enormna, kamate zelenaške.
Kuća od 500 kvadrata (velelepno zdanje sa bazenom, alejom palmi, artističkim ogradama, spremna za prikazivanja i divljenja),  u koju su se preselili naši kubanski prijatelji bila je ogromna za njih troje i jedno kuče.

Sviknutiji na špekulantske trendove su zaradili na transakcijama tih dana ogromne pare.

Naši Kubanci, nakon pet godina, su izgubili i jare i pare!
Pokondireni, čiji je rejting u sopstvenim očima naročito skočio, nisu mogli da ostanu imuni na hipnotišući šareni kaleidoskop bankarske obmane i sopstvene neumerenosti.

Zaduživali su se više i više čekajući na svog keca u ruletu naduvanog, plastičnog balona koji se lelujao u ritmu zaježljivih bogataša.

Malo posle, mnogi su postali nezaposleni i nisu mogli više da prate korak sa dažbinama koje su pristizale na plaćanje svakog prvog u mesecu i izvukli su duplo golo. Šipak!

Ostali  su kratkih rukava sa recesijom kao jedinim saveznikom u dugoročno potpisanom paktu plaćanja doživotnih zaduženja za kućerine koje su zvanično na tržištu koštale upola manje.
Istina jeste da je ljudska priroda neutoljena i kockarska, da često maši znakove pored puta, pretiče u krivini i ne zna kad treba nad provalijom da stane!

Kad sjaj dobro utreniranih lažnjaka toliko zaslepi štrasom prevare napaćenu dušu kukavca koja jedino želi svoje mesto pod suncem, da se skrasi i smiri… nije teško zaboraviti da se sa đavolom tikve ne sade i da ima mera dokle može šta.
Tako je to na svim meridijanima i svugde gde lako dođe-lako i ode!
Na dan izbacivanja, dok su Tamara i Enrike bili na poslu, iznenada su jači u režiji sile i moći  provalili vrata i izbacili skupocene, uglađene, sa ukusom odabrane stvari i nameštaj i nazvali mene (negde izlistanog prijatelja) da preuzmem dve keruše, bigla i labradora iz kuće koja je otišla na doboš.

U farsičnoj brizi za kućne ljubimce, svu imovinu koje je neko zaradio svojim rukama i znojem, sudski poslanici su išutirali nasilnički i osvetnički u inat onima koji su se usudili da ostanu bez posla i para.
Na travnjaku ispred kuće i dve zatvorene garaže, između čempresa i palmi uokvirenih sitnim žutim cvatom…snaga, moć i pravda zakonika najmoćnije zemlje na svetu, koji štiti samo dobitnike.
Kod komšije u senci trema šćućurena, tiha, skrhana i uplakana zbog nepravde, izdaje, otmice, nemoćna da išta promeni, Tamara sa sinom.
Sav trud, rad, znoj, volju, snagu, ljubav, ambicije, nadu… rasturio je drekavac koji je dugo vrebao u zasedi i smišljao kako da raskući tuđu muku, kućevinu, očevinu, majčevinu... Može mu se, jači je!

Taman pomisliš da možeš da predahneš, da ti je potaman u životu … neki usud krene da rovari i navrat-nanos istumba sve. Ma koliko radio pravo, poštovao propisano, arčio sebe ,ne da se!
Reče li ono Balzak da je put do pakla popločan dobrim nadama?

Gordana Matić Simović
Florida