Nemački lek nije izlečio Evropu

Kada je Jorgos Papandreu pre tri godine izašao pred kamere u jednom malom mestu na obali Egejskog mora i smireno rekao naciji da će Grčka, kako bi izbegla bankrot, tražiti paket pomoći od Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda, većina Grka nije ni sanjala koliko će im se od tog trenutka život promeniti. Gledajući tadašnjeg premijera kako govori, dok se u pozadini na moru ljuljuška brodić i čuje graja dece koja se igraju na osunčanoj obali, Grci nisu ni pretpostavljali da za njih predstoji neverovatno težak period. Period koji je za Grčku, kako kaže uvodničar grčkog „Katimerinija”, sve samo ne dečja igra na suncu.

Uporedo sa Ircima, Grci su ušli u program spasavanja od bankrota koji se zasnivao na oštrim merama štednje na unutrašnjem planu i spoljne finansijske pomoći, koja je, doduše, uglavnom završavala u džepovima poverilaca. Istih onih koji bi najviše izgubili eventualnim bankrotom Grčke, Irske, ili potom Španije, Portugalije i Kipra.

Tri godine kasnije, bez svake sumnje može se reći da je čuvena „trojka” kreditora (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) ekonomski posrnulim zemljama evrozone nametnula mere štednje koje su jedino pogodile građane. Paketima pomoći nisu spasavane nacionalne ekonomije već banke, osiguravajuće kuće i investicioni fondovi, koji mahom potiču iz najvećih finansijskih davalaca pomoći, poput Nemačke. Na prvi pogled ovi investitori su podneli deo tereta krize jer su otpisali deo grčkih dugova, ali analize su pokazale da su oni zapravo poprilično dobili. Eksperti ugledne Londonske škole ekonomije dokazali su da je više od 80 odsto novca iz paketa pomoći Grčkoj zapravo otišlo kreditorima, odnosno bankama van Grčke i Evropskoj centralnoj banci.

Budući da paketi pomoći ekonomski posrnulim članicama evrozone nisu podrazumevali nikakvo ulaganje u zapošljavanje i ekonomski rast, sve se svelo na rigorozno „stezanje kaiša”. Uzalud su ugledni ekonomisti, poput Džozefa Stiglica i Pola Krugmana, govorili da građani sa drastično manjim platama i penzijama neće imati novca da više troše, što bi povećalo proizvodnju a samim tim i dovelo do povećanja željenog ekonomskog rasta.

Uzalud su mediji isticali rezultate istraživanja Asošijeted presa, koji su pokazali da upravo u zemljama zone evra koje sprovode stroge mere štednje dolazi do najbržeg rasta dugova. Istraživanje je dokazalo da je grčki dug u trećem kvartalu 2011. bio alarmantnih 159 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), iako je godinu dana ranije bio oko 139 odsto kada još nije počelo povećavanje poreza i smanjivanje penzija i plata. Slično se dogodilo i u Portugaliji, ali „trojku” niko nije mogao da ubedi da manje plate i veći porezi smanjuju BDP, što znači da dugovi države čak ne moraju ni da porastu da bi zapravo procentualno postali veći i samim tim još veći uzrok slabljenje ekonomije i kreditnog rejtinga zemlje.

Činjenica da je ovu pojavu otkrio još pre 80 godina američki ekonomista Irving Fišer nije pomogla da „trojka” promeni svoje model spasavanja iako je tu „tajnu svih velikih (ekonomskih) depresija” tridesetih godina prošlog veka iskusila upravo, sada najveći zagovornik stroge štednje – Nemačka. Uprkos tome, ekonomska politika kancelarke Angele Merkel i ministra finansija Volfganga Šojblea čvrsto je na liniji štednje.

Da „nemački lek” nije uspešan, Nemce nije uverilo ni to što je MMF, čija je neoliberalna politika pokatkad i uništavala pojedine ekonomije, počeo da ističe kako je neophodno ublažiti mere štednje jer donose više lošeg nego dobrog. Berlin ne posustaje ni pošto je prošle nedelje otkriveno da postoji aritmetička greška u dosadašnjoj računici, koja je pokazivala da ne postoji ekonomski rast kada javni dug države dostigne nivo od 90 odsto BDP-a. Ustanovljeno je da se u tom slučaju samo usporava ekonomski rast i da posledici nisu ni blizu opasne kako su predstavljene, a trenutno najbolji primer za to je Japan.

Ni to nije razuverilo Nemce, već su se ove nedelje obrušili na predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza, koji se, gle čuda, drznuo i izjavio da je sve veće protivljenje merama štednje. Barozove reči, izgovorene u trenutku kada Francuska i Španija traže dodatno vreme za obaranje svojih budžetskog deficita, razljutile su Šojbleovo ministarstvo koje je odmah saopštilo da evrozona mora ostati na kursu reformi i fiskalne discipline.

Razlog za insistiranje na „nemačkoj medicini” leži u bar dve činjenice. S jedne strane, u činjenici da nemački mentalitet ali i ekonomski sistem veoma dobro prihvataju koncept štedljivosti, budući da Nemačka decenijama podstiče proizvodnju i svoj ekonomski rast, ne, poput Francuza, podsticanjem potrošnje domaće robe, već ogromnim izvozom proizvedenog. S druge strane, neosporno je da je u nemačkoj javnosti sve prisutniji osećaj da izdržavaju druge koji su manje marljivi ali i manje siromašni od njih. Tom osećaju idu u prilog i nedavno objavljeni rezultati istraživanja ECB-a, koji navode da su u 2010. nemačka domaćinstva u proseku posedovala imovinu od 51.400 evra, dok su od njih znatno bogatije porodice na Kipru (266.900), Malti (215.900), u Španiji (182.700), Italiji (173.500) i Grčkoj (101.900).

U takvim okolnostima ne bi trebalo očekivati da će Berlin uskoro drastično promeniti svoj stav prema merama štednje. Bar ne do nemačkih parlamentarnih izbora 22. septembra ove godine.