Prištinsko gostoprimstvo

Moj višegodišnji život u Prištini imao je svoju poslovnu i privatnu svakodnevicu. Veliki broj stranaca bili su moji prijatelji, kolege sa posla, kao i određeni broj ljudi lokalnog ambijenta. Neki Srbi su tada spas povremeno tražili u večernjem izlasku u Prištinu, jedinom „gradu“ u njihovoj blizini. Ali to se retko dešavalo ako u njihovom društvu nije bio bar jedan stranac. Amerikanac je uvek bio najpoželjniji, ne zbog ljubavi naša dva naroda, već zbog autoriteta koji uživaju pripadnici te velike prekookeanskezemlje. Kada sam se bilo gde pojavljivala u društvu većeg broja stranaca, uvek smo bili „dobrodošli“. Naš novac je trebalo pokupiti.

Ne mogu da se ne setim osećanja koje je u meni trajalo godinama, a navika je još uvek tu negde, da kada idem ulicama Prištine srpski pričam tiho, uvek znam ko ide iza mene, a retko sam dozvoljavala da je bilo ko nepoznat tik iza mojih koraka. Naučila sam se sitnim malim ,,forama“, da one koji me prate „skinem“. Naglo bih skrenula levo ili desno, zastala bih pored nekog izloga, dok taj ili ta ne prođe, a onda bih nastavila dalje. To je valjda neki instikt koji se stvori u čoveku, kako bi preživeo.

Pre neku godinu, jedne subote uveče, nas nekoliko je iz dosade izašlo da se vrzma po Prištini. Hodali smo u grupi, šaputali između sebe, pričali na engleskom, vrlo tihom srpskom, tu i tamo izbacili bi po neku reč na albanskom. Mislim da su svi oko nas videli ko smo i odakle smo. Kao retke zverke, kao neke turiste, puštali su nas da se šetamo okolo.

Ušli smo u klub, po imenu Maron, nalazi se u ranije zvanoj Beogradskoj ulici, sada ulica nosi ime nekakvog heroja, generala ili već tako nekog. Taj klub sam volela jer je bend u njemu zaista bio dobar, ali i naziv ulice koji je podsećao na kuću. Stajali smo nas četiri-pet, a ja sam nekako bila na udaru pa sam preko ramena ubrzo začula glas konobara na srpskom „Hej, a odakle si?“, malo iznenađena, malo uplašena, okrenula sam se i rekla: „Iz Beograda“. Radost na njegovom licu bila je primetna, ali i razočarenje nekoliko sekundi kasnije kada je saznao da su moji prijatelji iz Gračanice. Prosto se videlo da čoveku nije bilo milo. Ja sam dobila poseban tretman, džin tonik na račun kuće. Beograđani su bili nešto kao, Njujorčani u Teksasu.

Osećaj nije bio prijatan. Da te neko treći tretira bolje i drugačije od onih sa kojima se smatraš istim, nije bio osećaj koji sam volela. Albansko gostoprimstvo pokazalo se u vidu kamenice, koja je jednog utorka na putu do posla, odjeknula ulubivši levu stranu mog autombila sa beogradskim tablicama. Moje drage albanske kolege, nisu rekle ništa na sve to.

Od tada pa na dalje, govorila sam da sam iz Gračanice, Lapljeg sela, Kosova polja, Dobrotina, svih drugih mesta u okolini Prištine.

Diplomirani politikolog za međunarodne poslove, od 2007-2012. stalno zaposlena u Prištini u međunarodnim organizacijama DCAF, Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga, i OEBS