Ljubičice u šećeru

Najiskrenija čovekova ljubav je ljubav prema hrani, rekao je negde duhovito Bernard Šo.( Da li, onda, junk food, koja je preplavila naše živote sa velikom verovatnoćom da će nas i udaviti, kao lakmus papir nepogrešivo razotkriva naše život kao – junk life?)
Kako su se životi, sudbine ljudi i istorijska karta sveta menjale u odnosu na omiljena pića koja je imala svaka kultura, postavlja pitanje Tom Stendidž, autor najnovije knjige, "Istorija sveta u šest pića", koju je objavila Geopoetika (prevod Milana Todoreskov).  Od prvih naseobina u Grčkoj, preko velikih gozbenih dvorana u staroj Grčkoj i Rimu, sve do nadaleko čuvenih kafea iz doba prosvetiteljstva ili kafića novog doba, čovečanstvo je postojalo uz šest različitih pića, od kojih je svako obeležilo tok svetskih zbivanja. To su pivo, vino, žestoka alkoholna pića, kafa, čaj i koka – kola.

U civilizacijama Mesopotamije, pivo je bilo piće od izuzetne važnosti, baš kao i na području starog Egipta. Pivom su, između ostalog, plaćane i nadnice.Doba antičkih civilizacija je bilo doba vina, ali je vino bilo i osnovno sredstvo trgovine u velikim pohodima preko mora. Brendi, rum i viski bili su omiljena pića moreplovcima na dugim putovanjima, u doba istraživanja, ali su ova pića bila i sredstvo plaćanja u trgovini robljem. Kafa je poreklom iz arapskog sveta, a kafeterije gde se ovaj napitak služio, bile su epicentri duhovnog razvoja u Evropi u doba prosvetiteljstva. Čaj, poreklom iz Kine, postao je toliko omiljen u Britaniji, da je ponekad određivao i smer britanske politike. Čini se da su šest najomiljenijih pića svih vremena zbilja menjali svet.

Semenke slasti

No, kao što u okviru svetske istorijske scene postoji skrivena karta omiljenih pića, tako i u okviru literarnih svetova postoje skriveni oni gastronomski. "Umetnost nam je u stomaku, duša u želucu", tvrdio je i  Pablo Pikaso.

Reklo bi se da između gastronomskog i Logosa, postoji tajna veza. Nju su pesnici odavno naslutili. Tako Vesna Parun ima stih u kome kaže: "Reč je kora nara, koja puca na mom srcu". Pesnici i pisci, naime, oduvek vole da sočnost, slojevitost i suštinu svojim stihovima dodaju spominjući voće, setimo se samo da voće ispod slasti, u dubini, krije semenke – simbol besmrtnosti i suštine, Logosa, dakle. Brajan Peten ima pesmu "Ukradena pomorandža", koja počinje stihovima: "Kad sam izlazio, ukrao sam pomorandžu, Nosio sam je u džepu i osećao kao toplu planetu…"

Šejmas Hini, Irac i laureat Nobelove nagrade za književnost, jednu od svojih najlepših pesama nazvao je "Dan bućkanja masla".Ova pesma sadrži sav puni ukus mleka i kajmaka, u kojoj se skorup poredi sa "zgrušanim suncem koje su lovili".

Mark Strend, američki pesnik (onaj fatalni Strend koji je na Kolambiji predavao plavookoj studentkinji Eriki Džong, a ona mu je, veoma zaljubljena,  posvetila nekoliko odličnih pesama), napisao je pesmu koja se zove "Dinstana teletina". Stih po stih, pesnik se seća detinjstva u  kome mu je majka punila tanjir do vrha, u Sibrajtu, u Novoj Škotskoj. U ukusu dinstane teletine, za Strenda je ostao skriven opojni dah detinjstva, u kome su čuda očekivana i u kojima je sinonim sreće nežna, gotovo floralna ruka koja tako često pruža hranu – majčina. Blez Sandrar (onaj isti pesnik koji je, vrativši se iz rata bez ruke lutao pustim ulicama Nice u oktobru), napisao je poetsku tvorevinu "Jelovnik" u kojoj su  naređani jedno pored drugog pomenute i "pečene školjke" i puževi francuski  sa vanilom i šečerom i vino od pirinča sa ljiubičicama i džem od morskih algi".

Čitava moja rana mladost prožeta je jednim ukusom: ljubičicama u šećeru. Nikad ih nisam probala, ali sam o njima čitala, što je, koji put, više. Njih Lorens Darel spominje u  "Aleksandrijskom kvartetu". Ljubičice u ustima topi niko drugi do neverovatna Justina, u koju je glavni junak ludo zaljubljen i njihovi poljupci liče na "prve oblike štamparstva."

Strastveni čitalac primetiće još nešto: pisci koji u svom literarnom opusu govore o hrani, koriste je kao metaforu ili se poigravaju u svojim delima njom,veoma retko ili gotovo nikada ne izvršavaju samoubistvo. To važi čak i za ruske pisce, a ruska literatura , po rečima Danila Kiša, ima "ceo vagon samoubica". Pisati o hrani, izgleda, znači i prihvatiti vedriju, čulnu stranu ovog i ovakvog života. Izgleda da je manje bolno "slagati varku na varku"(Andrić), ako se to čini uz probrano jelo i ista takva pića. Ruski pisac jevrejskog porekla, Aleksandar Genis, čitavu je jednu knjigu posvetio studiji o ruskoj kuhinji u Sovjetskom Savezu, dakle u – komunizmu.O suštini i apsurditetu komunizma, ona više govori od desetak tomova filozofsko-socioloških analiza. Iz Genisove knjige, a preko socijalističke trpeze, saznajemo da je komunizam po svojoj suštini siv, dosadan i – bezukusan. Što će reći da poprilično podseća na pakao.

Bela Hamvaš  ujednom eseju spekuliše o tome kakav bi ukus u ustima imalo telo voljene žene. I dolazi do zaključka da bi to morao biti ukus najfinije, mlečne čokolade, u kome ima malo od opojnosti šafrana i malo nečeg ljutkastog i nezemaljskog. Ali, on je napisao i poseban traktat o umeću uživanja u vinu, koji nije samo pohvala i oda najlepšim vinogradima i naprefinjenijim nepcima, već istinska pohvala onome što su Grci davno i tačno definisali kao "privatni život". Zatvoreni u blagodeti svojih istinskih, unutarnjih života (jer sloboda i sreća su iznutra, govorili su Latini), moguće je ponovo povratiti bar deo onoga što život čini životom. A to su – uživanja. (Ova istina bila je poznata i Alenu Boskeu, slavnom francuskom pesniku, koji je divno negde rekao: "U tridesetoj godini sam žene, slavu i moć dao za jednu kafu sa šlagom u Latinskom kvartu").

Mleko sečeno nožem

Najbolji pisci srpskog jezika, bili su takođe, pristalice one krilatice Erazma Roterdamskog: "Život je gozba, ili pij ili idi". Tako je Andrić voleo kiselo mleko koje se "seče nožem, a jede kašikom", a Pekić u Rovinju plaćao večere sačinjene od najfinijih morskih plodova – jednom stranicom neobjavljenog rukopisa, koju bi, pošto bi bila predata konobaru u ruke, bila izuzeta od štampanja. Vlasnik restorana bio je, naime, veliki poštovalac Pekićeve literature. Najlepše i najnežnije Kišove stranice pohvala su životu. Sa njegovih stranica iz "Porodičnog cirkusa" odiše odijumski i raspevano i raskošno, bilje iz Božje bašte. I dim iz Aušvica koji se nadvija nad tim dahom. Pavićeva literatura takođe je pohvala čulnom, čulima i čudima, a opisi najneobičnijih gozbi u njegovim delima dali su njegovoj prozi jedinstven aromat.

Prvi znak smrti, znak je odricanja od života i umiranja čula. Novi milenijum doba je kada je sve manje vremena za duge gozbe i kada  caruje ubrzanje. A brzina diktira bezukusnost. Čini se da se danas najraskošnije obeduje, najbolje pleše i najlepše voli upravo u literaturi, u koju kao da se polako preseljava stvarni svet. Nama preostaje onaj tužni, brzi, virtuelni.