O političkoj dugovečnosti

Stari Rimljani su verovali u ideal vrline. U ratu je trebalo biti hrabar, pred bogovima skrušen, a u počastima skroman. Zato se u to drevno doba verovalo da idealan političar iz povučenosti izađe samo da bi za svoju državu i njen narod obavio neki važan posao.

Pored uticaja koji su došli u narednim epohama, takav ideal opstao je u izvesnoj meri sve do naših dana. Iako je politika tokom proteklih 150 godina skoro u potpunosti profesionalizovana, kad god nastupe teški i odlučni časovi, ponovo bude postavljena tema misije pojedinca, političkih pokreta i čitavih pokolenja. I mi smo tokom proteklih dvadeset godina bili svedoci dva takva talasa idealizma: demokratskog i reformskog. Videli smo mnogobrojne časne i ugledne kako za narodno dobro ulaze u politiku i u njoj pored svih uspeha stiču i nezakonita bogatstva i neustavne moći. Upoznali smo i one ređe, koji su ostali verni svojoj misiji, pa su ih bogati i moćni saborci posle nekog vremena bez mnogo muke odstranjivali, ne poštujući osnovne demokratske procedure i ustanove, koje su ionako neraspoložene prema siromašnim idealistima.

Pored svih neporecivih manjkavosti i beskrajnih odlaganja, demokratizacija i reforme su u Srbiji do sada uglavnom bile uspešne. Ipak, osnovna razlika između srpske politike i politike naših velikih, vekovnih, zapadnih uzora i dalje opstaje. Orijentalista Luis je definisao jednu klasičnu razliku između Istoka i Zapada. Luis je verovao da ljudi na Zapadu prvo steknu bogatstvo, pa tek potom uđu u politiku, dok na Istoku uđu u politiku da bi se obogatili. Upravo ova razlika čini bavljenje politikom na Zapadu makar i donekle vremenski ograničenim, dok su na Istoku granice politike i političara često samo biološke.

U Velikoj Britaniji će se 27. juna sa mesta premijera dobrovoljno povući Toni Bler, političar koji je na čelu vlade boravio u tri mandata i tokom pune decenije. Vremenom, Bler je gubio popularnost, a njegova stranka polet, te je već 2005. posle tesne pobede na parlamentarnim izborima, najavio svoj odlazak iz Dauning strita pre isteka punog mandata. Blerov slučaj nije jedinstven u britanskoj parlamentarnoj istoriji. Margaret Tačer otišla je sa premijerske dužnosti pošto je prethodno izgubila podršku Konzervativne partije. Vinston Čerčil se posle pola stoleća političke karijere povukao sa vlasti kad je to od njega zatražio funkcioner njegove partije Harold Makmilan.

Razume se da i u Velikoj Britaniji političari vole vlast, žive za svoje karijere i nije im teško da poveruju da su u pravu, dok, naprotiv, svi drugi greše. Ipak, socijalni i kulturni temelji britanske politike su postojaniji. Reč je o državi u kojoj parlamentarne tradicije sežu u srednji vek, pravna država ima kontinuitet od 17. stoleća, a čist parlamentarizam funkcioniše neprekidno više od 170 godina. Za razliku od naše politike u kojoj je finansiranje stranaka postalo (formalno) legalno pre svega tri godine i u kojoj se građani tek navikavaju na istinsku obavezu plaćanja poreza, u Velikoj Britaniji uslovi su jasni već stolećima. I dok je za srpskog političara najznačajnije da se dokopa makar i opštinskih fondova pa je onda njegov opstanak na vlasti obezbeđen, britanskom je nemoguće da se uopšte kandiduje ukoliko nije u prilici da sakupi dovoljno legalnog novca za kampanju. U Britaniji nikome nije moguće da postane premijer ili ministar ukoliko prethodno nije (na neposrednim većinskim izborima) izabran za poslanika. Tako jedan političar neprekidno stoji u vezi sa biračima i svojom strankom. Svako odstupanje ili nedoslednost povlače za sobom mogućnu kaznu na sledećim izborima. Zato i nije čudo što je Bler jedan od poslednjih javnih političkih nastupa održao upravo u izbornoj jedinici na kojoj je tokom proteklih godina bio biran za poslanika.

Politički sistem u Velikoj Britaniji, pored toga što počiva na daleko stabilnijim ekonomskim osnovama, razlikuje se od srpskog i po tradicijama. U britanskog poslanika ulažu dok je kandidat, a u našeg – kad je u parlamentu i u vladajućoj većini. Dok naš državnik svoje namere krije i od parlamenta čiji su poslanici njegovi prosti izvršioci nad kojima ima svaku vlast, u Britaniji zvanična politika mora da prođe u vladajućoj partiji, preživi sud javnosti i raspravu u parlamentu. Pri tom, u Velikoj Britaniji, koja je jedan od najboljih primera liberalne ekonomije u svetu, političaru nije moguće da zloupotrebljava državne fondove i nagrađuje pristalice nekontrolisanim proširenjem državnog činovništva.

Za razliku od Blera, Tačerove ili Čerčila, naši državnici su češće svrgavani nego smenjivani, a ukoliko ne bi bili svrgnuti dešavalo se da na visokoj dužnosti i umru. Tako je Nikola Pašić, recimo, umro u osamdesetoj godini u vreme kada je još uvek trajao njegov deseti premijerski mandat. U proteklih dvadeset godina samo se u dva navrata dogodilo da predsednik jedne parlamentarne stranke bude lišen vlasti nad strankom, u oba slučaja smenjeni nisu bili spremni da prihvate odluke stranke pa su uskoro iz njih istupili ili podržali druge.

Biće potrebno mnogo decenija da Srbija izgradi privredu snažnu u meri dovoljnoj da ne bude pod kontrolom države i politike, već da, naprotiv, ona motiviše državnu politiku i kanališe političke pokrete. Ipak, možda bi uporedo s ovim procesom trebalo da razmislimo o obnovi političkog morala. Taj put je spor i prepun odricanja. Svaki građanin na tom putu može da pomogne i doprinese samo ličnim primerom. Istorija je poznavala mnoge primere kada su veliki građani stvarali bogate i jake države. Obrnut slučaj, koliko mi je poznato, nije zabeležen.