Pravo na zaborav

U naše dnevne sobe ponovo su se ušunjali ljudi koji su gladni slave i publiciteta. Glavna tema večernjih čavrljanja i jutarnjih trač-partija postale su različite strategije učesnika popularnih rijaliti serijala koje treba da obezbede da ih zapamtimo i, možda, zavolimo.

To nije lak zadatak, ali postoji jedan koji je neuporedivo teži. Nestati, izbrisati sebe iz javne sfere, danas je ultimativna nemoguća misija. Štaviše, lakše je izvesti teroristički napad na nekoj od najčuvanijih lokacija na svetu nego ukloniti tragove prošlosti koji su jednom našli mesto na nekom zavučenom kutku interneta.

Svetska mreža je donela brojne blagodeti, ali nam je istovremeno ukinula pravo da budemo zaboravljeni. Stručnjaci su ovu novostečenu „besmrtnost” naših malih i velikih nestašluka i grehova vezali za „kraj zaborava”, „smrt privatnosti” i „nestanak nestanka”, što su neke od ključnih posledica internet revolucije.

Mnogi su odavno postali saučesnici u sajber zločinu protiv sopstvene privatnosti i budućnosti. Dok poštuje sličice svoje intime ili tvituje lične besove i frustracije internet generacija je sklona da kratkovido razmišlja i misli samo na instant gratifikaciju koju donose lajkovi i komentari nagomilanih „prijatelja”.

Štaviše, „Fejsbuk” popularnost duguje našoj želji da stvorimo iluziju da smo već postali uspešni, priznati i važni bar koliko i potrebi da održavamo brojna krhka, ali potencijalno korisna prijateljstva. Pri tome, lako je smetnuti s uma da je biznis model i profitabilnost ove 19 godina stare društvene mreže, kao i njenih još mlađih konkurenata, u velikoj meri vezan za (su)vlasništvo nad sadržajem „mog” profila, bezbroj olako okačenih fotografija i na brzinu pisanih poruka.

Nije malo onih koji su već zažalili što ništa na internetu nema „rok trajanja”. Prošlost je postala ne samo neuništiva, već i lako dostupna. Da bi nekome bila upropašćena karijera novinari više ne moraju da kopaju po prašnjavim arhivima ili da nedeljama tragaju za brbljivim školskim drugovima. Pored naših bivših života, na internetu se obično kriju i podjednako neuništive klevete.

Neretko izvučene iz konteksta, slike naše bezbrižne (i neslavne) prošlosti sve češće su samo par klikova daleko od ljudi koji mogu da odluče o boljoj budućnosti. Nekim američkim diplomcima koji traže posao „Fejsbuk” stranica sa fotografijama iz ludih studentskih dana ili blog sa nepromišljenim stavovima već predstavlja prepreku koja je porediva sa posedovanjem debelog policijskog dosijea.

Nažalost, danas je jako teško, a često i sasvim nemoguće, početi od početka i izbrisati čak i ono što smo stvarno ostavili za sobom. Ipak, u borbu za mogućnost da pobegnemo od duhova prošlosti i izbrišemo neprijatna svedočanstva, koja smo, najčešće, sami lakomisleno sejali po internetu, uključila se nedavno i Evropska unija.

U krajnje neizvesnom ratu za veću onlajn privatnost i „pravo da bude zaboravljeno”, nepopularne briselske birokrate će se boriti protiv „superkul” kompanija iz Silicijumske doline koje zarađuju trgujući podacima o našim bivšim i sadašnjim izborima, slabostima i sklonostima. Po sadašnjim pravilima čak i gašenje profila ili brisanje stranice ne podrazumeva da će njihov sadržaj biti uklonjen sa kompanijskih servera i tako postati stvarno nedostupan.

Pobeda nad kalifornijskim korporativnim džinovima bi nam omogućila da isključimo bar neku od moćnih alatki „internet Velikog brata” koji svakodnevno usisava i pohranjuje gomile najrazličitijih podataka o našim životima.

Njegov zavodljivi televizijski „rođak” je mnogo pošteniji. Pred kamerama „Velikog brata” bore se ljudi koji ne mare za pravo na zaborav i prilježno proizvode neuništive slike sopstvene slabosti i prostote.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu