Dessa

Svih ovih godina u tuđini retko sam imala prilike da naiđem  na nekog iz naših krajeva, ko bi na mene ostavio dublji utisak i sa kojim bih volela da se družim.

Ljudi se nekako drže po strani, ili kad i požele da se nekom približe, obično dožive neku neprijatnost, ili pokušaju da ih iskoriste, ili ih oklevetaju...

U svakom slučaju dožive razočaranje, te kažu sebi – stvarno šta mi je to trebalo. Reše da se zato osame i zatvore „u se i u svoje kljuse”…

A kako smo se upoznale madam Dessa i ja ?

Nema tu ničeg posebno interesantnog, jednostavno bile smo komšinice živele u istoj zgradi.

Kada sam na poštanskom sandučetu videla njeno ime sa dva „S”  i prezime sa „ić” , nasmejala sam se u sebi , kako neko pokušava da sa dva „s ” da sakrije svoje „ić”  poreklo...

I kad smo se jednom zajedno vozile u liftu, nisam odolela – pridržala sam joj vrata i rekla: „Izvolite, gospođo”. Tako je počelo naše druženje…

Madam je živela sama, bila je u penziji. Nije imala porodicu, jer se nikada nije udavala .

Zapravo kasnije sam saznala da je ipak jednom bila udata za nekog stranca, vrlo kratko i da je taj brak sporazumno raskinut. Nije imala dece, a ni blisku familiju.

Zapravo imala je familiju u Srbiji, a po majci je poticala iz Hrvatske, gde je navodno imala veliki imetak…

Ni za jedne, ni za druge nije baš marila. Smatrala je da ni oni za nju nisu marili iskreno, već više iz koristoljublja,brinuli najviše da li će „matora” nekom nešto da ostavi kad krepa…

A bogami madam je bila baš „teška” u svakom pogledu.

Ni sama ne znam zašto se vezala za mene, jer je važila za namćora.

Mnogi su gledali kako da joj se dodvore i bili izuzetno fini prema njoj, ali ih ona ne bi udostojila ni jednog „bonžur”’.

Valjda joj je prijalo što se nisam nametala, što nisam puno zapitkivala, nego sam samo slušala i upijala, sa ponekim blaženim osmehom.

A ja sam zapravo imala gomilu svojih problema u svom skučenom životu, da bih mogla da se bavim još i tuđim životima…

Njoj je to izgleda prijalo.

U svakom slučaju nisam je opterećivala,nisam tražila nikakve usluge. Bila sam tu da je saslušam, da dam neki svoj pomalo blentav, ali u svakom slučaju iskreni komentar.

Počela je redovno da me poziva na kaficu nedeljom ujutru, ako sam voljna. Naravno da nisam baš uvek bila raspoložena sa druženje , ali mi je bilo pomalo žao, a i što jest jest, kafa je baš bila „prava”, pa je nisam mogla odbiti. 

I tako iz nedelje u nedelju, ja sam uspevala da sastavim iz rascepkanih delića mozaik života jedne naše emigrantkinje, madam Desse.

Tamo negde krajem 50 - ih, ili na samom početku 60 - ih, otisnula se u svet iz bivše Juge, sa završenim fakultetom.

Nervirali su je socijalizam i primitivizam, nemogućnost da živi kako joj volja, i nije želela da joj drugi određuju šta i kako treba da misli i radi.

Koliko sam mogla da pročitam između redova, jedan od razloga za odlazak iz zemlje je bio između ostalog i ljubavne prirode.

Mladić koga je volela nije želeo da se njome oženi, hteo je još da se bećari, a njoj je po ondašnjim pravilima već otkucavalo vreme za udaju, te joj je majka Dalmatinka stalno zvocala: „Ća će tebi škole, kad ne vidiš dalje od nosa ”…

Dobro je govorila engleski jezik, te je neko vreme boravila u Velikoj Britaniji, gde je imala ujaka, koji je u II ratu bio na pogrešnoj strani, te je bio prisiljen da emigrira da spase živu glavu.

Udala se za nekog Engleza, ali na žalost brak nije potrajao. Kaže da im naravi nisu bile « compatible », različito su gledali na zajednički život i budućnost.

I opet je kao nesrećna Dafina zbog ljubavi pakovala kofere i uputila se preko Lamanša u Francusku, u svojim ranim 40-im.

Novi početak, opet od nule. „Nije to ništa, kaže mi ona. Samo sebi zacrtaš plan i kreneš da ga ostvaruješ,korak po korak”.

„Ali zar se niste plašili? Šta ako ne nađete posao, ako se ne snađete” ?

Zakikotala se, „janje moje, ja sam uvek imala neku ušteđevinu, dovoljnu da preživim neko vreme . A pošto sam, tvrde, lička glava i uporna k’o mazga, nije bilo ni „zere”  šanse da ja ne uspem, znala sam da ću se uvek nekako snaći ”.

Bila je izuzetno disciplinovana i čvrsta, prava stena.

Znala je da svoju platu, u početku malu, rasporedi tako da ima da plati sve troškove i da joj ostane tek toliko franaka za hranu svakog dana.

A onda je rešila da se i doškoluje i da pored našeg fakulteta, završi i postdiplomske studije, čime je odmah stekla i bolje šanse za budući posao.

Koliko sam mogla da čitam između redova, vešto je investirala svoju ušteđevinu na berzi i tako ostvarila priličan imetak.

„Što ti gospod Bog uzme na jednoj strani, on ti da na drugoj” govorila je ona…

Moram da priznam da je iako u poodmakloj dobi Dessa i dalje bila lepa žena.

Nne od onih lepotica od kojih vam zastaje dah. Dessa je bila vrlo uredna, korpuletna, a ipak skladna, bujne kose, uredno zategnute u malu punđu, koju je pridržavala svetlucava kopča, u skladu sa dijamantskim minđušama…

Obučena klasično, sa diskretnim stilom, prelepog bisernog osmeha, brza na jeziku i izuzetno duhovita.

Onaj nezgodni Nemac koga vezuju za zaborav, nije ju doticao, kefalo joj je radilo kao sat, bez greške…

Pretpostavljam da nekoliko decenija ranije nije mogla da bude neprimećena i bez udvarača.

U stvari na njen šarm su padali mnogi muškarci, ali ona nešto nije marila za njih. Igrala se s njima kao mačka s mišom . Kasnije sam razumela da ih je na neki način prezrela.

Valjda zbog onog našeg momka koji nije hteo da je oženi kad joj je bilo najbolje vreme za udaju, ili zbog onog Engleza koji nije želeo da joj podari dete.

Družeći se sa njom nedeljom shvatila sam da je izuzetno jaka ličnost i da je verovatno mentalno bila jača od svih tih muških udvarača, mislim da joj nisu bili ni do kolena.

Ona je znala odgovore na mnoga pitanja, finansijski nije od njih zavisila, nisu joj bili preko potrebni. Zapravo ona je tražila sebi srodnu dušu, pravog druga, partnera, sagovornika i nije pristajala ni na kakve kompromise, niti da bilo čiji teret nosi na svojim leđima…

Često sam posle tih druženja, , pre nego me uhvati san u krevetu,razmišljala o njoj, kako je nepravedno da neki bogom dani za porodicu i decu bivaju uskraćeni da imaju istu…

No, Dessa nije patila, naprotiv nosila je svoju usud sa velikim stilom i humorom.

Kad smo se dosta zbližile, kad sam shvatila da raspolaže solidnim bogatstvom kako ovde u Francuskoj, tako i na onim našim prostorima,komentarisala sam – Desso, bojim se za Vas, ljudi su na svašta spremni ne bi li se dokopali bogatstva… Kikotala se i uvek bi mi govorila – „Neće Dessa to odneti sa sobom u grob, a bogami neću ni familiji ništa ostaviti !!!

A familije i nije imala…

Doduše, postojale su neke sestričine, njihova deca itd, ali kako mi je govorila, to je sve na papiru, nema tu prave bliskosti…

„Nisu oni marili za mene, zašto bih sad ja marila za njih ? Zar samo da bih im ostavila svoj kapital ? A ne…Imam ja drugi plan”…

„Kakav plan”?, pitala sam, ali odgovor   nisam dobijala, samo blaženi osmeh i pogled uprt u poslednje rumene zrake sunca na zalasku…