Srećan kraj američke drame

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Jedna bizarna američka drama imala je srećan kraj. Detalji se još raspetljavaju, uz veliki publicitet i mnogo pitanja na koje tek treba da se pronađu odgovori.

Amanda Beri je imala 16 godina kada je nestala 16. aprila 2003, pošto se prethodno javila svojoj sestri sa porukom da će je neko dovesti sa posla u „Burger kingu”, restoranu brze hrane u Klivlendu, gradu od 400.000 stanovnika u državi Ohajo.

Otprilike godinu dana kasnije, na putu od škole do kuće, nestala je i 14-godišnja Đina Dehezus. Pre njih, 2002, otvoren je policijski dosije nestale Mišel Najt koja danas ima 32 godine.

U ovakvim slučajevima, kada od nestanka protekne decenija, obično se traga samo za grobovima. Ovoga puta sve tri danas mlade žene su pronađene žive, u jednoj ne baš dobro održavanoj kući, samo nekoliko kilometara od centra Klivlenda, gde su poslednji put viđene.

Rasplet je počeo kada je u ponedeljak po podne jedan sused čuo zapomaganje iz kuće preko puta: jedna mlada žena je kroz poluotvorena ulazna vrata dozivala upomoć. Kad je došao do vrata, video je da mogu da se otvore tek toliko da se ispruži ruka. Na vratima je bila Amanda, koja je uzvikivala svoje ime. Utom je dotrčala i jedna komšinica koja u prvi mah nije poverovala da je reč o Amandi, misleći da je ona davno mrtva, ali joj je ipak pružila svoj mobilni telefon kojim je zatočenica pozvala 911, broj za službe hitne pomoći, vatrogasce i policiju.

Snimak tog razgovora emituje se gotovo non-stop u svim vestima. „Ja sam Amanda Beri, u vestima sam već deset godina, molim vas dođite da me izbavite”, zapomagala je. Operatorka joj je zatražila adresu koju je znala. Imenovala je i vlasnika kuće, rekavši da se zove Arijel Kastro, da je hispanik (latinos) i da ima 52 godine.

Policija je stigla brzo i u kući našla i Đinu i Mišel. Televizije prikazuju slike samo Amande i Đine kada su bile devojčice, snimljene pre njihove otmice, dok slika Mišel Najt nema. U kući je bila i jedna šestogodišnja devojčica čije se ime, niti eventualno srodstvo sa nekom od zarobljenica ne pominju.

Arijel Kastro, za koga se ispostavilo da je vozač u klivlendskoj službi školskih autobusa, brzo je otkriven i pritvoren, a malo potom i njegova dva brata koji nisu živela u kući. Zatočenice su prvo pregledane u obližnjoj bolnici gde je konstatovano da su dobrog zdravlja, a potom su preuzete od svojih porodica.

U porodici Amande Beri više nije njena majka koja je preminula 2006, pošto je prethodne tri godina očajno tragala za ćerkom. „Umrla je slomljenog srca”, izjavio jedan od porodičnih prijatelja.

Na televizijskim ekranima neprestano su i razni stručnjaci i građanski aktivisti koji, u odsustvu činjenica, spekulišu šta je moglo da se deset godina događa u kući Arijela Kastra i kako je bilo moguće da zatočenice tamo ostanu skrivene toliko dugo. Policija je doduše imala nekoliko dojava – u jednom slučaju je to bio trag do lažnog groba nestala Amande, a u drugom su njeni ostaci traženi ispod poda jedne garaže.

Komšije Arijela Kastra opisuju ga kao mirnog i normalnog čoveka – jedan je rekao da je sa njim pravio i roštilj. Izvesno je međutim da zatočenice nikada nisu kročila van kuće, a zvuči uverljivo i pretpostavka da su u njoj držane vezane.

Ne očekuje se da će izaći pred novinare: psihijatri kažu da će im biti potrebno dosta vremena da se oporave od traume kroz koju su prošle. Gotovo je sigurno da su seksualno zlostavljane, jer je to najčešći motiv ovih otmica.

M. Mišić