Radije dajemo pekmez nego novac

U Srbiji je sve veći broj siromašnih, a donacija je sve manje. Naši najveći bogataši nisu zabeleženi kao donatori Crvenog krsta za pomoć siromašnima, iako se neki od njih nalaze i na svetskim listama milijardera. Osim toga, dugogodišnje iskustvo zaposlenih u Crvenom krstu kazuje da je "u suštini našeg naroda dobrota i osećajnost, i da rado pomažemo drugima u nevolji, ali ne novcem".
Prema statističkim podacima za februar 2007. godine, granica siromaštva u Srbiji određena je potrošnjom manjom od 7.861 dinara po četvoročlanoj porodici. Prema tom kriterijumu, bar 10 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva, dok je još 10 odsto nedovoljno materijalno obezbeđeno. To ukupno čini oko 1.600.000 građana Srbije čiji redovni dnevni obroci nisu izvesni, od kojih se oko 800.000 njih nalazi na ivici gladovanja.

Premda se ne može zaključiti da preostalih 80 odsto stanovništva u našoj zemlji živi u blagostanju, očigledno je da nije mali broj ljudi koji bi mogli da pomognu najsiromašnijima. Dok najbogatiji isključivo pomažu u okviru marketinških akcija svojih firmi, najčešći izgovor za takozvani srednji sloj je to što, kako kažu, "ne znaju kome mogu i šta da daju".

Dragica Kljajić, stručni saradnik za socijalnu delatnost Crvenog krsta Srbije, kaže za "Politiku" da ta humanitarna organizacija uspeva da preko narodnih kuhinja pruži pomoć za oko 20.000 ljudi.

– Crveni krst Srbije, u 58 opština, bez Beograda, uz pomoć lokalnih samouprava svakodnevno nahrani 19.390 gladnih sugrađana. Mesečno pripremimo 367.667 toplih obroka, ali to nije dovoljno za sve kojima je takva pomoć potrebna. U Srbiji je sve veći broj siromašnih, a donacija je sve manje. Obroke u 58 opština doniraju Vlada Srbije i lokalne samouprave, a ove godine su među donatorima i Telekom Srbija i norveški Crveni krst. Međutim, postoje opštine u kojima se preko leta prekida rad narodne kuhinje, jer korisnici prihvataju sezonske poslove, odlaze iz gradova u sela i tamo dobijaju i hranu – objašnjava Kljajićeva i dodaje da se ovi ljudi po završetku leta vraćaju u narodne kuhinje.

Grad Beograd, za razliku od drugih lokalnih samouprava, samostalno finansira rad narodnih kuhinja, te je ove godine za njih izdvojio oko 170.500.000 dinara. U sedamnaest beogradskih opština jedan topli obrok 365 dana u godini dobija 5.650 ljudi, dok u pojedinim opštinama postoje donatori za ostale potrebe siromašnih.

– U Opštinskoj organizaciji Crvenog krsta u Starom gradu godinama postoje stalni donatori koji pomažu u nabavci hrane i garderobe za siromašne. Svi oni godinama insistiraju da ostanu anonimni iako mnogo znače ovom ogranku. Ipak, naš narod će radije ponuditi teglu svog džema, svoju odeću, sendviče i slično. I tu nastaju problemi. Crveni krst podleže kontroli sanitarne inspekcije i ne možemo da uzmemo ništa što nema sertifikat o ispravnosti, a taj papir možete dobiti jedino od trgovaca ili proizvođača. Teško je onda uzeti tu teglu džema, a još je teže vratiti je onome ko je doneo, jer to može da povredi, pa i naljuti darodavca. S druge strane, inspekcija je opravdana, jer se za 15 godina niko nije razboleo zbog neispravne hrane – objašnjava Kljajićeva i dodaje da postoje mnoge predrasude o davanju stare garderobe Crvenom krstu.

Među potencijalnim darodavcima rašireno je uverenje da Crveni krst prima isključivo novu garderobu, što Dragica Kljajić demantuje. Prema njenim rečima, neophodno je samo da je odeća čista, neiscepana i upotrebljiva, a svako može da je donese u bilo koju opštinsku organizaciju Crvenog krsta.

– Naravno, našem radu najviše bi pomoglo ako bi neko došao i dao novac za kupovinu, na primer, džaka pasulja, pri čemu će mu biti omogućeno da u potpunosti prati gde je potrošen njegov novac – kaže naša sagovornica.

Novčani iznosi koji stižu u CK nisu veliki, najveći pojedinačni je bio oko 5.000 dinara, ali zato su tu zanimljive priče o anonimnim građanima velikog srca. Tako jedna baka svakog meseca, kako joj "legne" penzija, uplaćuje CKS po 500 dinara. Potpisuje se kao "penzionerka iz Beograda".

– Kada bi svako izdvojio po dinar mesečno, a oni u rasejanju po evro, u Srbiji više niko ne bi bio gladan – kaže na kraju Dragica Kljajić.