Uzavreli grad

– Ja l` je đavo, ja l` su magije, ja l` je nešto grđe od oboje! – uzviknuo bi veliki pesnik Petar Petrović da je imao priliku da čuje šta se sve, posebno u oblasti kriminala, poslednjih meseci zbiva u Beogradu. Gotovo svakodnevno nižu se vesti, od kojih, zbog brojnosti, bar dve trećine nikada ne budu objavljene u medijima, da je žena ostala bez zlatnog lančića nasred ulice koji joj je strgao s vrata neki mladić, da je penzionerki, kada je izlazila iz pošte, otela novčanik usred bela dana nepoznata mlada osoba, da je nepoznati izvršilac tresnuo motkom po glavi slučajnog prolaznika i opelješio ga do gole kože. Da se svakodnevno ispred ko zna koliko kioska pojave osobe sa kapom fantomkom na glavi i uperenim oružjem u prodavca, tražeći pazar. Makar nekoliko stotina dinara, ili hiljadarki. Na meti su i samousluge, kladionice, uplatna mesta za Loto, benzinske stanice, vozila koja prevoze velike količine para... Rečju, mesta gde može da se otme bilo kakva svota novca u gotovini, ili opljačka nešto iole vredno što je lako pretvoriti u keš. O organizovanim velikim pljačkama banaka, kojih je prošle godine bilo u gradu osam, ne treba ni trošiti reči.

Šta se to ustvari događa u velegradu koji je, bar naizgled, jedan od mirnijih? U odnosu na Dubai, ili Tokio, gde su gangsteri, doduše našeg porekla, opljačkali dijamante i dragocenosti u višemilionskoj dolarskoj vrednosti, reklo bi se – ništa. Ali, naglasiće iskusni policajci, više glavobolje njima i štete po društvo čine ove sitnije stvari, nego prethodno pomenute. Ovde je reč o brojnijem sloju društva, o građanima koji teško preživljavaju te stresove, o atmosferi opšte nesigurnosti i širenju straha...

Da je reč o raslojavanju društva u tranziciji, odnosno da su bogati još bogatiji, a siromašniji još siromašniji – nije ništa novo. Da je droga naveliko ušla u društvene pore, nije nikakva tajna. Da među najmlađim narkomanima najčešće treba tražiti vinovnike ovih sitnih zlodela, nije sporno. Znači, na prvi pogled – leka tome nema. Međutim, postavlja se pitanje: šta to rade nadležni u državi – od vrha do dna? Još su u pamćenju akcije koje je država preduzimala u vreme vanrednog stanja, zbog čega je cena jednog grama kokaina dostizala neverovatnih dve stotine evra, jer ga jednostavno nije bilo na tržištu. Zar je državi potrebno stanje da raznim merama predupredi i koliko je mogućno spreči ovo zlo, zar država nije u stanju da to učini? Jeste u stanju, reći će običan čovek, ali kao da neće. Izgleda da u tom grmu leži zec. Da je to mnogima toliko unosan posao od kojeg može lepo da se živi, a da se motika ne dohvata.

Druga kategorija mlađahnih izvršilaca, tvrde upućeni, sigurno je iz najsiromašnijih slojeva koji se bore za goli život. Kada se tome doda svakovečernja besplatna filmska edukacija na malim ekranima kako se postaje kriminalac i kako može da se živi bez znoja, priči se nazire kraj. Na ekranima to izgleda veoma jednostavno – uzmeš oružje, uperiš ga u žrtvu i tražiš pare. Ako ih ne dobiješ pucaš i – nikom ništa. Postavlja se zatim pitanje: gde su u svemu tome porodica i škola? Po svemu sudeći, nigde. Otac i majka u nevoljama bez posla, ili posla gde zarade nema, a profesori pred često razularenom mladošću ne smeju ni glavu da dignu.

I – tu se zatvara krug. Političare koji žive u svom virtuelnom svetu muke plebsa ne dotiču. Bogate koji su im veoma blizu, takođe. Ostala je samo nada da će se neko rešenje ipak pronaći. Ovde, a ne u redovima ispred poljske, norveške, rumunske i ambasada ostalih velikih država, koji doduše decenijama ne prestaju.