Vračarski gameni

U autobusu 26, dok se Ulicom Maksima Gorkog primicao Južnom bulevaru, baš mi nije bilo ni do čega. Pokušavajući da u toj gužvi, izdizanjem glave i otvarajući usta kao riba na suvom, nekako ugrabim za sebe malo više vazduha, ugledah sa moje desne strane kako ruka nekog musavog dečaka, vešto i nečujno, zamače u zadnji džep pantalona zamišljenog starijeg čoveka.

Najpre sam se pitao da li ovaj mali džeparoš "radi" sam, ili je u grupi. Video sam da se uozbiljio i primakao srednjim vratima za izlaz. Nigde nisam žurio i zato reših da ga pratim. Izađosmo na stanici u Strumičkoj ulici. Pustih ga da malo odmakne i on, siguran u sebe i ne osvrćući se, pođe uličicama da se spušta ka Južnom bulevaru. Malo kasnije, krenu uzbrdo prema nekoj polusrušenoj i očigledno napuštenoj prizemnoj kući, kroz dvorište obraslo korovom i šibljem. Požurih za njim, bojeći se da ga ne izgubim iz vida, i u jednom trenutku osetih da sam se o nešto sapleo i svom težinom tela tresnuh o zemlju. Dečak je čuo jak i tup udarac. Okrenuo se i dotrčao do mene, jer sam u međuvremenu dva-tri puta jauknuo. Upita me šta radim u tom smeću.

– Ja sam investitor, ako znaš šta je to. Kupio sam ovaj plac i tu nameravam da gradim petospratnu zgradu umesto ove urušene kućice – nisam ni trepnuo, a već slagah dečaka.

On mi pomože da se dignem sa zemlje i, kad otresoh prašinu i travke sa odela, hladno pođe ka napuštenoj zgradici. I ja za njim. On se opet okrenu i nekoliko trenutaka me je ispitivački gledao, a onda slegnu ramenima i uđe u ruinu.

Prvo što sam, kad sam za njim ušao u kućicu, u jednom sobičku ugledao bila su dva istrošena dušeka sa mnogo rupa na njima. Okolo lončići, ostaci hrane, izlinjala ćebad, razbacane sveće. Dečak mi reče da on tu stanuje sa još jednim drugom duže od dve godine. Zove se Duško i ima petnaest godina, a cimeru Marku tek je dvanaest. Uskoro bi i on trebalo da stigne. Izvadih maramicu, stavih je na nekakvu dasku i sedoh. Duška još ništa ne pitam za džeparenje. Počeh da izmišljam priču o mom preduzimaštvu, kako sam od siromaška postao bogat čovek. On je slušao kao da mu pričam uspavanku. I tako, reč po reč, stekoh njegovo poverenje i on mi, posle sata čavrljanja, otvori dušu.

– Pobegao sam od kuće. Nisam više mogao da izdržim taj pakao. Mama mi je umrla pre tri godine. Imam starijeg brata, završava gimnaziju. Nije prošlo ni pola godine od mamine smrti, a moj otac se oženio njenom mlađom sestrom, mojom tetkom. Od nje nikoga nije video, pa ni svoje sinove. A ni tetka se nije bolje ponašala. Izigravaju zaljubljene golubove. Bratu je mamina smrt sumnjiva. Tetka je poslednjih šest meseci pred maminu smrt svakoga dana dolazila kod nas na kafu i davala zdravoj mami nekakav čaj za dijetu. Mama je od tada počela da poboljeva, mršavi, gubi snagu. Sve dok nije umrla – ispriča Duško i poče da plače. Priđoh i zagrlih ga. Kad se malo smiri, nastavi da mi govori o svom bratu.

– I brat će mi se pridružiti, čim ostvari to što je naumio i u šta nisam hteo da učestvujem. Rekao mi je da će sve učiniti, znajući za tatinu ljubomoru, da ih zavadi i dovede u situaciju da se poubijaju. Ubedio je nekog svog starijeg druga da češće dolazi u naš stan i da se nabacuje tetki, pogotovo kad je tata prisutan. Znam brata, on će to i da ostvari, ali šta mi imamo od toga. mamu ne možemo da vratimo. U školu više ne idem. Sada mi je Marko sve... A, evo i njega – reče Duško.

U trošnu kućicu uđe i Marko u iznošenoj odeći.

Otkud gameni na Vračaru i u Beogradu, prolete mi kroz glavu. Pa, ovi dečaci su junaci romana iz viktorijanske epohe. Šta oni traže u našem gradu i u 21. veku?

– O, nas ima dosta. Mi živimo u ovoj kućici, ali često odemo u posetu drugarima koji spavaju u šahtovima, autobusima, napuštenim vagonima. Ne volimo da nam bilo ko određuje pravila za život. Za hranu se snalazimo kako znamo i umemo, najčešće zaradimo kod privatnika... – objašnjavao je Duško i ja iskoristih taj trenutak za preokret u razgovoru.

– "Radiš" kod privatnika kao ono danas u autobusu, kad si čoveku maznuo novčanik iz džepa – rekoh smireno i ne pomerajući se s mesta. Duško se naglo odmače od mene, skoči i htede da beži, ali ga nešto zaustavi. Rekoh mu da nisam policajac, a ni investitor, nego znatiželjan čovek, novinar, i da nema razloga da se plaši.

On ponovo sede preko puta mene na istruleli patos i iz nedara izvadi novčanik. Otvori ga i istrese novac koji je bio tamo složen. Izbrojasmo 1.200 evra i 500 dinara. Iz dokumenata saznadosmo da je džepareni čovek iz Kruševca. Marko poče da se veseli, a Duško opet zaplaka.

– Ja nisam lopov. Ovo je prvi put da sam uradio, jer me novčanik koji je izvirivao iz njegovog zadnjeg džepa od pantalona prosto mamio. Hteo sam samo da uzmem novac za hleb i mleko. Ovde ima dosta para, zbog ovoga će, ako me uhvate, oterati u popravni dom. Ne želim tamo da idem, ne želim – poče Duško da rida. Priđoh mu i zagrlih ga. Rekoh da ćemo sve da sredimo i da nema čega da se plaši.

Posle pola sata sva trojica stigosmo do ulaza u policijsku stanicu. Pao je već i mrak. Duško otrča do stepenica i ispred praga ostavi novčanik. Preklinjao me da ne ulazimo unutra, jer ne želi da ga ispituju. Kako izgleda, verovatno bi im bio sumnjiv. Ubacili bi ga u kartoteku i možda zadržali.

Ubrzo ugledasmo nekog policajca koji se zaustavi ispred ulaza, sagnu se i uze novčanik. Osvrnu se, levo-desno, verovatno misleći da ga neko tajno snima za "skrivenu kameru" i uđe u stanicu.

– Sada vas vodim na bogatu gozbu. Uzećemo kilogram jagnjećeg pečenja – zagrlih dečake, pošto iz pluća sva trojica ispustismo sav vazduh nakupljen od muke, i povedoh ih u pečenjaru u Žičkoj ulici.