"Odbrana" imigracija po američkom modelu

Specijalno za "Politiku" od dopisnika Tanjuga
Pariz, 12. maja – Novi francuski predsednik, Nikola Sarkozi, obećao je u predsedničkoj kampanji osnivanje ministarstva za imigraciju i "nacionalni identitet".

Novo ministarstvo zamišljeno je po ugledu na britanski model, po kome se pitanjima imigracije i integracije bavi jedinstvena administracija. To podrazumeva suštinske promene dosadašnjeg sistema, pošto u jednom ministarstvu treba da budu objedinjene službe koje su dosad bile raspodeljene između ministarstva za socijalna pitanja, Biroa za zaštitu izbeglica i apatrida, ministarstva spoljnih i ministarstva unutrašnjih poslova.

Sarkozi će biti u mogućnosti da sprovede u delo svoj predlog već krajem sledeće nedelje, za kada je novi šef države najavio formiranje nove vlade.

Imigracija je bila jedna od glavnih tema njegove kampanje, u kojoj je to pitanje, koje oduvek zaokuplja pažnju desnice, dobilo ideološke primese otvaranjem polemike o nacionalnom identitetu.

Sarkozi je kao ministar unutrašnjih poslova proglasio regulisanje migratornih tokova i borbu protiv ilegalnih imigranata svojim prioritetom, predstavljajući u dva navrata, 2002. i 2006. godine zakone u tom smislu.

Kao predsednik republike pak on namerava da sprovede svoju ideju o "odabranoj" imigraciji, koju je razvio po ugledu na američki model.

Ovaj koncept podrazumeva da se duži boravak u zemlji odobrava samo visokokvalifikovanim radnicima koji mogu da doprinesu ekonomskom razvoju zemlje, odnosno da se zabrani ulazak imigranata koji ne ispunjavaju te uslove.

Cilj osnivanja novog ministarstva je da se smanji priliv novih imigranata koji se svake godine (u proseku po 100.000) nastanjuju u Francuskoj – sklapanjem braka ili koristeći dosadašnje zakonsko pravo o okupljanju porodice.

Sarkozi će insistirati na promeni dosadašnjeg zakona kako bi se unela odrednica o "maksimalnom godišnjem broju imigranata", koju je izneo u svom predsedničkom programu.

Kao ministar unutrašnjih poslova, Sarkozi je insistirao na efikasnijim metodama za izbacivanje ilegalnih imigranata iz zemlje, koji su u poslednje dve godine avionima isporučeni u svoje zemlje porekla u dva puta većem broju nego ranije.

Zaoštravanje zakona prema imigrantima je njegov odgovor na nerede u siromašnim predgrađima koji su planuli u novembru i decembru 2005. godine, u kojima živi najveći broj imigranata, mahom afričkog porekla. Sarkozi je izazvao burne polemike u javnosti zbog oštrih mera i neprimerenog rečnika tokom nereda, koji su mnogi videli kao povod da se situacija još više pogorša.

Izazivače nereda, koji su palili automobile i bacali kamenice na policiju, nazvao je "ološem" koji će on "počistiti šmrkovima".

Sarkozi namerava da nastavi politiku čvrste ruke, najavljujući pravi "Maršalov plan" za predgrađa. Ukoliko dobije skupštinsku većinu za izmenu zakona, povećaće kazne za maloletne prestupnike i uvesti anglosaksonski princip jedinstvenih kazni za višestruke prestupnike, koji ne uzima u obzir individualni slučaj već propisuje jedinstvenu kaznu za recidiv bez obzira na prirodu prestupa.

U SAD, na primer, ukoliko tri puta počine makar i sitnu krađu, prestupnici rizikuju kaznu od 10 do 15 godina zatvora.

Drugi recept koji je Sarkozi preuzeo iz anglosaksonske kuhinje je "pozitivna diskriminacija", koji podrazumeva da će oni koji zasluže biti nagrađeni. U tom smislu je najavio da će oko 250.000 mladih iz predgrađa dobiti priliku za zaposlenje ili obuku i dodatno obrazovanje u "školama druge šanse".

Onima koji nisu stigli do mature nudi se mogućnost da se upišu na univerzitet pošto polože specijalne kurseve. Pomoć koju država daje siromašnim porodicama za obrazovanje dece mogla bi direktno da bude prebačena na mlade na koje se odnosi, a ponuđena je i pomoć od 300 evra mesečno za vreme obuke. Ukoliko ne pokažu rezultate, pomoć će biti ukinuta.

Problem je, međutim, u tome što Sarkozi kao ministar unutrašnjih poslova nije uspeo da stvori klimu poverenja u "siteima", kako se nazivaju prigradska naselja u kojima ima više nezaposlenih nego zaposlenih.

Novi predsednik republike je u njima izuzetno nepopularan, što se videlo i u toku predsedničke kampanje kada se samo jednom usudio da obiđe pariska predgrađa, okružen stotinama naoružanih policajaca.

Krizi poverenja u sposobnost državne politike da se suoči sa situacijom u predgrađima doprinela je i rasprava o nacionalnom identitetu, koja je probudila nacionalističke strasti na Sarkozijevim skupovima za vreme kampanje.

Jedan od najčešće ponavljanih slogana njegove kampanje bio je onaj koji se odnosio na odnos prema Francuskoj: "Ili je volite ili je napustite!" – slogan koji se naročito dopao glasačima sa ekstremne desnice.

Postavljajući u centar kampanje temu koja je dosad bila na repertoaru Nacionalnog fronta Žan-Mari le Pena, Sarkozi je izjavio da je francuski identitet, između ostalog, i u "dve hiljade godina hrišćanstva". Prema republikanskim vrednostima Francuz je svaki građanin zemlje, koji pripada njenoj kulturi i jeziku.

Ova rasprava ilustruje krizu identiteta s kojom se suočava Francuska, zemlja s najvećim brojem muslimana u Evropi, nakon što je postalo jasno da je njen model integracije doživeo neuspeh.

Sarkozi zahteva da se, kao uslov za dobijanje dozvole boravka, uvede obavezno znanje francuskog jezika kao i pohađanje "kursa integracije" po dolasku u zemlju.

Proces preispitivanja istorijske i kulturološke uloge, kao i društvenih vrednosti je, međutim, uzeo maha u zemlji koja je poslednjih decenija doživela suštinske demografske promene.