Novo spasavanje Ustava EU

ANALIZA VESTI
Kada bi dogovor u načelu najviših evropskih predstavnika u ovom trenutku, predmet subotnjeg sastanka u Sintri kraj Lisabona, urodili plodom, portugalsko bi letovalište postalo – kolevka evropskog ustavnog dogovora.

Od učesnika konferencije očekivalo se da razmotre inicijative Portugala kao sledećeg predsedavajućeg EU. Veću pažnju, međutim, posvetili su oživljavanju inicijative za donošenje ustava EU. Uz "blago nadahnuće" predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza i predsednika Evropskog parlamenta Hansa Gerta Peteringa, tri predsedavajuća i buduća predsedavajuća EU – nemačka kancelarka Angela Merkel, u ime predsedavajućeg u prvom polugodištu, njen naslednik, portugalski premijer Žoze Sokrates, i Slovenac Janez Janša, kao šef vlade predsedavajućeg u prvom polugodištu 2008. godine – postigli su saglasnost da se mora naći izlaz iz ustavne krize. Nastale, pošto su Holandija i Francuska odbile da prihvate zajednički ustav 2005. godine, a nekoliko članica najavilo da ga neće usvojiti ili, štaviše, da će ponovo razmotriti datu saglasnost.

Teško rešivi zadatak Žozea Sokratesa trebalo bi da pruži podsticaj nastavku nemačke ustavne inicijative, sadržane u Berlinskoj deklaraciji. U proklamaciji uoči 50-godišnjeg jubileja EU, protkana je rečca zajedništva: "Mi, građanke i građani Evropske unije...".

Sokrates bi, dakle, trebalo da sprovede nedorečeno, da ubedi Evropljane zemalja članica da je zajednički ustav neophodnost. Da li će mu to poći za rukom, nije predvidivo. I među evropskim političarima, pristalicama kontinentalnog jedinstva, inicijativa oživljavanja ustavne ideje poredi se sa borbom protiv vetrenjača.

Krivica za spori napredak evropskih integracija svaljuje se na nacionaliste svih boja. Tako bi trebalo posmatrati i nastojanje Brisela da sankcioniše svaku političku struju koja ne prihvata evropsko jedinstvo bez rezerve. Političke "hajke" protiv onih koji se zalažu za očuvanje nacionalnog identiteta i suvereniteta sve su učestalije. Protivnici evropskog jedinstva svrstavaju se u lager ekstremne desnice, bez obzira na to da li je reč o nacistima, neonacistima i ultradesničarima sličnih opredeljenja, ili tek o protivnicima prevremenog ujedinjenja. Sa druge strane, "poslušni", čak i dokazani ultradesničari, rehabilituju se, ako se povinuju zamislima Brisela.

Rehabilitacija austrijske ekstremne desnice potvrđuje rečeno. Kada se Jerg Hajder povukao iz liderske lože, stranka je zaslužila evropski imidž, pošto je njen predstavnik Karl Hajnc Graser, do prošle jeseni na funkciji ministra finansija, sprovodio bez rezerve i milosti zakone po preporuci EU. Sa druge strane, interesantna je  evropska sudbina švajcarskog ultranacionaliste, populiste i desničara Krostofa Blohera. Ministar pravosuđa i policije istovremeno, uživao je u (prećutnoj) naklonosti Brisela, uprkos nacionalističkim i ksenofobičnim tiradama. Sve do pre nekoliko nedelja. Kada je Brisel uputio zahtev Bernu da umanji nivo povlastica stranim investitorima u Švajcarskoj, Bloher je digao glas protiv uplitanja Brisela u unutrašnje stvari Švajcarske, pa je vraćen na listu ekstremnih desničara...

Stručnjaci za ustavno pravo i politolozi, najzad, postavljaju pitanje, nisu li i zagovornici evropskog jedinstva nacionalisti u posebnom svojstvu? "Zalažući se za pogrešnu definiciju evropske državnosti, ubeđeni Evropljani seku stabla nacionalnog porekla", zabeležio je austrijski politolog Volfgang Šmale, profesor savremene istorije na Univerzitetu u Beču: "Čelnici Evropske unije ne bi smeli da se orijentišu na primerima država, zasnovanih u devetnaestom veku, već da osmisle savremene oblike multinacionalnog zajedništva."