Nijedna promena pola nije urađena o trošku države

Kada god se pomene besparica u našem zdravstvu i kada se nabraja za šta sve nema dovoljno para, „izvlači” se argument da država finansira operacije promene pola, koje mnogi doživljavaju kao hir, a ne kao neophodnu zdravstvenu pomoć.

– Zakonom je još pre dve godine određeno da se dve trećine troškova hirurških intervencija promena pola za naše osiguranike „pokriva” iz novca Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, ali do sada nijedan pacijent nije dobio dozvolu da ovu operaciju obavi o trošku RFZO. Istina je da je komisija koja odobrava ove procedure pri RFZO završava postupak za devet pacijenata, koji bi trebalo da budu operisani ove godine – kaže dr Miroslav Đorđević, vanredni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i urolog, koji je i svetski priznat stručnjak za ove operacije.

Do sada je izveo više od 400 operacija promene pola.

– Ove operacije u Srbiji počele su da se rade 1989. Godine 2005. dobili smo prve pacijente iz inostranstva. Više od 270 osoba iz Srbije i sa područja bivših jugoslovenskih republika promenilo je pol zahvaljujući umešnosti beogradskog tima urologa. Na listi čekanja trenutno je po desetak pacijenata iz Hrvatske, Slovenije i BiH, po četvoro iz Crne Gore i Republike Srpske i desetak  pacijenata iz Makedonije – kaže za „Politiku” dr Đorđević, koji je sam za osam godina uradio ovaj složeni operativni zahvat uradio kod 70 pacijenata iz Srbije i regiona.

Širom sveta je operisao blizu 350 ljudi. Ime ovog lekara mediji najviše vezuju za operaciju sina čuvene pevačice Šer, ali se posle više od 20 godina bavljenja ovom vrstom hirurgije, a kao učenik naših poznatih urologa dr Save Perovića i dr Zorana Krstića, ponosi velikim brojem anonimnih ljudi kojima je pomogao.

– Mediji su krivi što od operacija promene pola prave senzacionalizam. U medicinskom pogledu reč je o ljudima koji su ozbiljno bolesni. U međunarodnoj klasifikaciji bolesti ovo je definisano kao poremećaj polnog identiteta, i to je teška bolest. Ovi pacijenti pate i psihički i fizički. Samo sam među mojim pacijentima u poslednje četiri godine imao trojicu koji su pokušali samoubistvo, jer nisu mogli sebi da obezbede uslove i novac za operaciju. Svaki od naših pacijenata priča gotovo identičnu priču, da, od kad pamte, najčešće od svoje pete godine, osećaju da su drugog pola i u „pogrešnom telu” – kaže dr Đorđević.

On pojašnjava kako danas u svetu operacije promene pola od muškog ka ženskom radi veliki broj specijalista, ali da je beogradski tim u medicinu uveo originalnu operativnu tehniku kada neko želi da postane muškarac, a rođen je kao žensko.

Šta se događa sa pacijentima koji se predomisle?

– Pre dve godine došao mi je prvi takav pacijent iz Kalifornije. Njemu je pre 10 godina urađena promena genitalija iz muškog u ženski pol, a nakon toga se pokajao i u Beogradu smo uradili operaciju kojom smo ga vratili u muški pol. Od tada imali smo još samo tri slučaja. To potvrđuje da, kad je reč o našim pacijentima, naš tim radi veoma temeljnu pripremu – odgovara naš sagovornik.

 Pacijente pred zahtev za ovakvom operacijom prvo vrhunski psihijatri prate minimalno godinu dana, a oni i daju potvrdu da je preporučiva promena pola. Nakon toga endokrinolozi preuzimaju pacijenta i daju hormonsku terapiju, i tek onda na red dolazi hirurg. To u najmanju ruku traje od 18 do 24 meseca. Kada je reč o našim pacijentima, to je moguće tek od punoletstva. U nekim zemljama je dozvoljeno da se operacije rade i ranije. Često se spominje da bi Srbija mogla da bude meka za medicinski turizam, ali dr Đorđević smatra da to nije moguće, jer je kod nas. (Iako je, na primer, operacija žučne kese deset puta jeftinija nego u Parizu, na nju, ipak ne, dolaze stranci.)

– Naše operacije su mnoge jeftinije nego u Americi, čak i desetak puta, ali za strance operacije kod nas koštaju između 4.000 i 8.000 evra. To su realne cene i ne možemo da pratimo svetske cene od nekoliko stotina hiljada evra. Takođe ljudi se informišu, a beogradski tim je vrlo cenjen – kaže dr Đorđević.

Koliko je naš mentalitet spreman za ovakve odluke i intervencije, jer se na Balkanu sigurno ne gleda blagonaklono na ovakve zahteve?