S lošim fudbalom nema ni publike, ni para

Fudbalsko prvenstvo Srbije se privodi kraju, a s njim i još jedan pokušaj da naš najomiljeniji sport stane na zdrave noge. Učinak po tom pitanju ne daje razloge za radost, jer su poznate finansijske nevolje naših vodećih klubova, a da se ne govori o onim manjim. Nedavno je moskovski CSKA obelodanio svoj budžet. Ispostavilo se da je takoreći sposoban da sam sebe izdržava: planirao je da mu rashodi budu 51,4 miliona dolara, dok je predviđen prihod od 49,9 miliona.

U zaradu nisu uračunati prilozi akcionara i "struktura" povezanih s njim, jer iznose samo oko tri odsto.

Za tako nešto je možda sposoban još neki klub, ali, kao i kod nas, to nije rešenje za sve. Na Zapadu klubovi lavovski deo para zgrću od televizije.

U Italiji Milan od prodaje takozvanih TV-prava dobija sto pedeset miliona evra što je 60 odsto njegovih prihoda, Inter 58, Lacio 53.

Real se na takmičarskom polju nije proslavio kupovinom fudbalskih "vanzemaljaca", ali je finansijski odlično prošao. Zarada od trgovine (prodaja raznih klupskih obeležja) povećala se tri puta i postala osnovni prihod.

U Velikoj Britaniji je poseta na utakmicama takva da ostatak sveta može da zavidi njenim klubovima.

Mančester junajted kad je domaćin u proseku gleda 67.900 ljubitelja fudbala, koji mu tako ostave sto miliona evra godišnje, što je 42 odsto njegovih prihoda.

Njukasl, koji nema takve rezultate kao Mančester junajted, od publike dobija 41 odsto, a glazgovski Seltik čak 50.

Međutim, kod nas je zarada od ulaznica zanemarljiva. Uostalom, Partizan cele ove sezone časti svoje gledaoce besplatnim ulazom na stadion u Humskoj.

Ni Zvezda ne može da reši svoje probleme zaradom od ulaznica. Rasprodaje igrače, čak i u toku sezone, ne bi li se izvukla iz dugova, ali...

Međutim, ni pun stadion samo po sebi nije dovoljan, jer zavisi i koliko koštaju karte.

Krila sovjeta u Samari, kad im krene, mogu da računaju i na 30.000 na svojim utakmicama, ali su karte jevtine, pa ćar pojede vajdu.

Naš slučaj je bliži moskovskoj Lokomotivi. Ima lep, savremen stadion, ali na njemu dvadesetak hiljada ljudi bude samo dva-tri puta godišnje.

Ruski klubovi žive zahvaljujući, kako ga je nazvala "Gazeta.Ru", privatno-državnom partnerstvu. Petrogradski Zenit ima dobru posetu, ali za svoj budžet od sedamdeset miliona dolara može da zahvali samo ambicioznom vlasniku i ulagaču "Gazpromu".

Zbog toga ulaznice pokrivaju jedva deset odsto prihoda. I na Zapadu država i njeni organi pomažu, ali mnogo sistematičnije.

Istinski raj je Liga šampiona, međutim u njoj nema mesta za sve. Teško je da se tamo uđe pored velikana sa Zapada, koji su takav sistem takmičenja i nametnuli Uefi.

Rešenje, ipak, postoji, ali, ono mora da se zasniva na tome da ima šta da se vidi na utakmici (naravno, na igralištu, a ne na tribinama).

S punim gledalištem, kulturnim kao na engleskim stadionima, može da se izađe pred Miloša (to jest moguće sponzore i da im se ponudi saradnja).

I sam sistem takmičenja ima veliki značaj za napredovanje našeg fudbala.

Dosadašnji eksperimenti, uključujući i trenutni, nisu dali željeni rezultat. Tu treba da se ima u vidu i reprezentacija, a ne da se okuplja samo uoči utakmica.

Dalje, naši klubovi su ostali bez zvezda. Treneri su posebna priča, jer su, svojom ili tuđom krivicom, na takvom nivou da je za selektora doveden stranac.

Ko zna, možda ćemo dočekati i to da nam predsednici saveza ili klubova budu iz inostranstva.

Naš fudbal je sada suštinski u onoj situaciji u kojoj je bio na početku, pre bezmalo sto godina. Zabluda je da se on igra zbog publike. Kada se pojavio nije imao publiku, ali ju je privukao svojom zanimljivošću.

Prva igrališta nisu imala tribine. One su građene postepeno, onako kako je raslo interesovanje za fudbal.

Sada su gledališta prazna i dok ne budu puna, dok odlazak na utakmice ne bude prijatan popodnevni ili večernji izlazak kao u Engleskoj, neće biti osnovnog uslova za ozdravljenje našeg fudbala.

I takmičarski i finansijski.