Prištini ključevi od kase i zatvora

Bilo je potrebno da prođe više od tri nedelje, nekoliko desetina intervjua i emisija u kojima su se, kao na traci, naizmenično smenjivali čelnici i advokati aktuelne vlasti dok srpska javnost nije kako-tako razaznala o čemu se u takozvanom Briselskom sporazumu radi.

Tokom svih ovih godina nagledali smo se brojnih manipulacija raznih vladajućih garnitura, ali čini se da je u toj više nego oštroj konkurenciji, ipak, jedna od najveštijih bila ova kojom je sporazum iz Brisela predstavljen kao dokument o garantovanju prava srpskoj zajednici na severu KiM, a ne kao ono što on, zapravojeste – sporazum o povlačenju srpskih („paralelnih”) institucija sa severa i uvlačenje tamošnjih Srba u ustavnopravni sistem Kosova, uz određene, krajnje sumnjive i neodređene garancije kosovskih vlasti i NATO-a.

Svi smo više puta čuli da će po tom sporazumu šefovi policije na severu biti Srbi. Ali se pri tome slabo pominje da će oni biti pripadnici kosovske policije i službenici kosovske vlade. Etnička pripadnost tu nije ključna, već to koja instanca drži ključeve od kase i zatvora. A to je, prema ovom sporazumu, Priština, uz nešto Brisela i nimalo Srbije i Beograda. Uostalom, i sada je zamenik „kosovskog premijera” Tačija Srbin – Slobodan Petrović – pa od toga, sem njegovog ličnog okruženja, Srbi nemaju neke koristi. (Malo je poznato da su čak i u Pavelićevoj ustaškoj vladi u Zagrebu sedeli jedan ili dva Srbina!?)

Tek tu i tamo, kada je prvi spin već prošao, moglo se po malobrojnim nešto objektivnijim, ili barem profesionalnijim medijima pročitati integralni tekst sporazuma, a od Aleksandra Vučića i Milovana Drecuna čuti kako, doduše, postoji „izvestan problem” sa dokumentima i pečatima i da je to jedno od onih „bolnih rešenja” zbog kojih „niko nije srećan”.

Ne ulazim trenutno u to da li je sporazum sa Prištinom „dobro”, „iznuđeno”, „najmanje loše od ponuđenih”, ili „skandalozno i (vele)izdajničko” rešenje. Ali šta god da je slučaj, apsolutno je neprihvatljivo i za svaku osudu ovo muljanje i zabašurivanje elementarnih činjenica o njegovom karakteru i sadržini.

Zato je, najblaže rečeno, cinično i licemerno pozivati narod da se na referendumu izjasni o nečemu što mu uopšte nije realno predočeno i objektivno predstavljeno.

Naravno da je „bolje pregovarati nego ratovati”, kao što je u Mitrovici slavodobitno izjavio prvi potpredsednik vlade. To niko ne dovodi u pitanje. No, pitanje je samo da li je bolje strpljivo i uporno pregovarati ili brzo i bezuslovno kapitulirati. 

I krajnje je neuverljivo sada govoriti kako sve ovo u vezi sa briselskim pregovorima nije rađeno zbog dobijanja datuma za početak pregovora sa EU, kada su najmanje pedeset puta to eksplicitno rekli visoki državni funkcioneri. I kada su čak i termini sednica srpske vlade pomerani i prilagođavani terminima i „ded-lajnovima” u kojima činovnici Evropske komisije treba da dostave svoje izveštaje i zaključke o napretku Srbije na putu evrointegracija.

Pozivanje na „realnost” je uvek jak argument. Ali realnost je i to da do ovog sporazuma Hašim Tači nije kontrolisao opštine na severu, dok se sada, ukoliko parafirani sporazum zaživi, i Srbi sa severa KiM prepuštaju vlasti Prištine, koja na taj način, uz obećanje određenih manjinskih prava srpskoj zajednici, zaokružuje svoj „teritorijalni integritet.” To ovim sporazumom dobija Tači, Brisel i Merkelova, ali ostaje misterija šta dobija Srbija i Beograd.

Poenta je, ipak, u nečem drugom. Naime, tokom ovog procesa postalo je vidljivo da je Aleksandar Vučić apsolutno dominantni politički faktor u Srbiji. (Dok, na primer, Ivica Dačić deluje sve više kao neki pomalo kontroverzni vladin portparol.) I ne samo to, nego jeVučić postao faktički novi vođa radikalnog evroreformskog pola srpske politike. O tome ne govori samo njegov strastan angažman na prihvatanju Briselskog sporazuma, nego, još više, argumentacija kojom se u odbrani tog sporazuma služio i služi. Od pozivanja na lik i delo Zorana Đinđića, preko imperativa „modernizacije” i „evropeizacije” Srbije, pa sve do frazeologije o „budućnosti naše dece.”

Ovaj Vučićev preokret će, po svoj prilici, izazvati lom, pometnju i novo prestrojavanje na srpskoj političkoj sceni i ovdašnje „nacionalne” i „evroreformske”snage suočiti sa brojnim iskušenjima. Kratkoročno gledano, ova Vučićeva metanoja predstavlja pravi nebeski dar za ideologe „druge Srbije” koji su dočekali da njihove ideje sada, umesto relativno marginalnih intelektualnih grupa, ili aferama opterećenog Jovanovića, promoviše megamoćni i hiperpopularni lider vladajuće stranke. To je nova srpska politička realnost sa kojom, svako iz svojih razloga, predrasuda, ili interesa, još, ne žele da se suoče neke ovdašnje „patriote”, kao i neki „evropejci”. I posle koje u Srbiji ništa neće biti isto.

Glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”