Zašto nestaju srpske varoši

Iako je sadašnja vlast, kao i mnoge pre nje, pričala o potrebi ravnomernog razvoja Srbije, izgleda da je sve ostalo na samoj priči.

Reforma sudstva, smanjenje broja sudova lišiće male varoši sudija, advokata, činovnika. Slično se događa ili se već dogodilo sa školstvom, zdravstvom, izbegličkim naseljima, socijalnim ustanovama, čak je i birokratija za naplatu putarine natrpana u Beogradu ili u neki regionalni ili subregionalni centar. Uz prazne fabričke hale, šta još može zadržati i ono malo naroda u tim sredinama? Komfor praznih porodičnih palata, čist vazduh, izvorska voda, livade ili „privlačan” rad na njivama, uzgoj stoke čije će proizvode prerađivati mlekare ili fabrike mesa i hrane – opet po regionalnim centrima. 

Mala mesta i lokalne zajednice, čiji stanovnici imaju takođe socijalne i kulturne potrebe, profesionalna, životna opredeljenja, teško da će se zadržati čak i izgradnjom grandomanskih sportskih sala.

Da li je „Palmin” jagodinski akva-park za Srbiju prosperitetniji od zalivnih sistema u dolini Velike Morave gde je prošle godine, kako Moravci kažu, suša obrala kukuruz i obogatila ga aflatoksinom?

U mnogim malim opštinamabačene su velike pare za nove trgove i glamurozne sportske objekte koji nisu ništa više od ukrasa. A istovremeno gotovo ni dinar nije utrošen da se obnove mašine i tehnologija u desetinama hiljada kvadrata praznih fabričkih hala.

A od toga se živi. Prvo proizvodnja pa potom uređenje trgova, zabava i sport.

Umesto da dobiju putnu i drugu infrastrukturu, čitava naselja,sela i varošice su se iselili baš zbog toga.

Današnja „groblja” srpske industrije samo su finale jedne krajnje pogrešne višedecenijske politike takozvanog regionalnog razvoja.

A takav „razvoj” zapusteo je bogomdane pašnjake po planinama, dolinu Velike Morave usmerio na akva-parkove. Zašto komponente za auto-industriju nisu mogle da se proizvode u Kuršumliji, Trgovištu…

Mnogi su vrlo zabrinuti za naše građevinare, ali se ne pitaju kome služe sva ta velegradska nova naselja ako ne daljem „usisavanju” naroda iz manjih mesta gde se kuće maltene poklanjaju?

Ako sanjamo da budemo Evropljani, zašto u malenoj Srbiji kopiramo afričko-južnoameričke megalopoliste, a ne vidimo da svaki evropski gradić ima svoje fabrike, klinike, odličnu mrežu puteva... Zato se njihovi gradovi, poput Štutgarta već decenijama ne pomiču sa 700.000–800.000 duša.

U godinama kada se poletno industrijalizovao, primera radi, Gornji Milanovac je trpeo zbog lošeg komunalnog uređenja, Kragujevac nije imao evropski vaterpolo, vrhunsku košarku i slično ali je od 60.000 do 70.000 bar polovina imala radnu knjižicu!

Imamo mi, dabome i naše uzore, pa i iskustva kako da obuzdamo migracije ali se planeri tim „teorijama” ne bave, niti ih sprovode. Neće Srbiju ekonomski oporaviti ni akva-parkovi, ni sale već, baš kao u Miloševo doba, dželepi, zdrava stoka i zdrava hrana, a i višak radnih ruku za industriju u svakoj komuni...