Karađorđev pohod kroz Timočku krajinu

Zaječar – Ova godina je izuzetno značajna za Timočku krajinu jer se upravo navršava dva veka otkako je u Prvom srpskom ustanku ovaj kraj priključen matici Srbiji. Dogodilo se to posle velike i sjajne pobede srpske i ruske vojske nad Turcima, u bici na Stubiku kod Negotina, u julu 1807. godine. O ovom timočkom jubileju razgovarali smo sa novinarom i publicistom Jevremom Damnjanovićem, koji je nedavno objavio dvotomno istorijsko delo "Srbija i na istoku". Pitali smo ga u čijem je sve sastavu bila Timočka krajina pre nego što je priključena Karađorđevoj Srbiji.

Timočani su, kaže Damnjanović, živeli u četiri carstva: bugarskom, vizantijskom, vidinskom i turskom, a možda i u petom – Dušanovom, što istoričari još nisu potvrdili. na Jevanđelju u lavri svetog Atanasija atoskog na Svetoj gori zapisano je da je srpski car Dušan pod svojom vlašću imao "Zagorije daže do Bdina (Vidina)". kako je Zagorje istočno od Timočke krajine, logično je da je i ona pripadala srpskom carstvu.

Timočka krajina bila je i pod tuđinskim kraljevima ali i u srpskoj državi u vreme kralja Milutina. Autor Damnjanović navodi kako je 1162. godine, nad delom Timočke krajine, a možda i nad celom, upravu imao veliki župan Desa, jedan od trojice sinova srpskog vladara Uroša Prvog. Potom je Desin brat od strica, veliki župan Stefan Nemanja, 1181. godine, zaposeo Niš, a zatim i timočke gradove Svrljig, Ravnu i Koželj, ali ih je samo razorio. Više su ga privlačila osvajanja na jugu. Sredinom 13. veka, na presto bugarskog carstva došao je vladar srpskog porekla Konstantin Tehomil, praunuk Dese. vidinskom kneževinom upravljao je njegov sin Mihajlo Šišman, koji je zaratio protiv kralja Milutina, nameravajući da mu oduzme Braničevo. Milutin ga je potukao i zauzeo vidinsku oblast, sa Timočkom krajinom i Zagorjem.

Pod Turcima, vidinska oblast je pretvorena u vidinski pašaluk. Međutim, Karađorđe je, posle prve bitke protiv sultanove vojske na Ivankovcu 1805. godine i srpske pobede, krenuo dalje na istok i jug. Naredio je Petru Dobrnjcu da sa komandirima sa kojima se borio na Ivankovcu nastavi napredovanje na jug, uz Moravu, a Milenko Stojković dobio je nalog da zauzme ostrvo Poreč na Dunavu i Kladovo.

Avgusta 1806. godine Karađorđe je prvi put zakoračio na teritoriju Timočke krajine. Ovenčan pobedom na Mišarskom polju u Mačvi, on je stigao u pomoć braniocima Deligrada. Usput isterao je tursku vojsku iz Knjaževačke nahije a zatim se sa Turcima sukobio u Zagorju u današnjoj Bugarskoj. Turska vojska je tu potučena i Ibrahim-paša je zatražio primirje.

U međuvremenu Rusija je zaratila protiv Turske i njene trupe ušle su u vazalne turske kneževine u Moldaviji i Vlaškoj. Karađorđe je shvatio da jedino uz pomoć Rusa može da održi oslobođene teritorije, ali bilo je neophodno da srpska vojska zaposedne deo podunavlja u Timočkoj krajini.

Da bi uspeh bio potpun, dat je znak i za stvaranje ustaničkih četa u ovom kraju. Operaciju spajanja s Rusima pokrenuo je početkom 1807. Milenko Stojković, koji je ponovo zauzeo Poreč, a zatim su timočki prvaci hajduk Veljko Petrović, knez Milisav Đorđević i pop Radosav Živadinović isterali u martu turske posade iz Crnorečja. Vojvoda Milenko Stojković sa oko 5.000 vojnika započeo je ofanzivu u Timočkoj krajini, očekujući da mu se pridruže Rusi kod Vidina, ali su Turci odbili Ruse i krenuli u napad na srpsku vojsku. Tada se Milenko Stojković utvrdio kod negotinskog sela Štubika. Mula-paša stigao je s velikom vojskom i započeo opsadu. Milenko se branio sa 3.000 vojnika.

Tada Karađorđe kreće u pomoć. Razbija tursku blokadu i kreće prema Rusima, na Velikom ostrvu. Tu se susreće sa generalom Ivanom Isajevom. Rusi stižu na poprište kod Štubika 2. jula 1807. godine. Napali su Turke artiljerijom i pogibeljnim kartečom a zatim su njihovi pešadinci krenuli u boj prsa u prsa. U sadejstvu srpske vojske, odneta je velika pobeda prvo na Štubiku a zatim i na Malajnici.

Posle toga usledilo je oslobađanje doline Timoka. U logor kod Negotina, ruski izaslanik pukovnik markiz Pauluči doneo je tekst konvencije prema kojoj se srpski narod stavlja pod pokroviteljstvo ruskog cara Aleksandra Prvog. Stigla je pomoć u vojsci i oružju i Karađorđe vodi srpsku vojsku uz Timok, ne nailazeći više na turski otpor.

U većim naseljima uspostavljao je srpsku upravu. U Zaječaru je pred okupljenim narodom potvrdio Milisava Đorđevića za crnorečkog kneza, u Gurgusovcu (Knjaževcu) za buljubašu imenovao je Todora Đorđevića, a pod Ozrenom, u Sokobanji, hajduk-Veljka Petrovića za vojvodu, u Svrljigu je Krsta Popović potvrđen za bimbašu. Tako se srpska vlast rasprostrla nad gotovo čitavom Timočkom krajinom, izuzimajući Negotin, Kladovo i Adakale.