Loše vreme, dobri filmovi

Kan - Čuvene starlete i eskort dame u toplesu, nemaju šta da traže ovog maja na kanskim plažama. Kiša i dalje lije kao iz kabla. Kroazeta je opustela. Srećom, ne i festivalske dvorane. One su uvek dupke pune. Bog se nije smilovao toples-divama, ali jeste profesionalnim filmskim „gledačima”. Filmovi viđeni u prvim festivalskim danima, sasvim su dobri.

 Za prvi takmičarski film festivalski čelnik Tjeri Fremo odabrao je meksički film „Heli” Amata Eskalantea, realistički sirovu i brutalnu dramu o odrastanju usred sedmog kruga meksičkog narko-pakla, s kojom ovaj autor zatvara trilogiju započetu filmovima „Sangre” i „Los bastardos”. U „Heliju” (ime glavnog lika), Eskalante spušta starosnu granicu svojih junaka, ljubavni par u filmu je 17-godišnji policijski kadet i 12-godišnja devojčica, koji sanjaju o bekstvu i tajnom venčanju uprkos zabranama brata Helija, a njihova nepromišljenost učiniće da postanu žrtve strašne i ubitačne odmazde narkokartela koji svoje pipke ima i u policiji...  

 I drugi film glavnog takmičarskog programa – „Mlada i lepa” Fransoa Ozona, bavi se adolescentima i odrastanjem, ali na sasvim drugačiji način – kroz temu maloletničke prostitucije i kroz fokus na hormonske i emotivne oluje 17-godišnje učenice iz srednje francuske klase. Ozonov film me je podsetio na francuski film „One” poljske rediteljke Malgožate Malgorške Šumovske, s tom razlikom što se mlada junakinja filma Šumovske bavi (internet) prostitucijom kako bi platila školovanje, dok motivaciju svoje prelepe, situirane, pažene i mažene heroine Izabel, Ozon svodi na igru, znatiželju, udar hormona i osećaj emocionalne praznine. Zanimljiv dramaturški pristup, film je podeljen u četiri poglavlja (4 godišnja doba), ključ za razumevanje je Remboova poema „ Niko nije ozbiljan u sedamnaestoj”, a blaga doza humora i ironije i odsustvo moralizovanja ili socioloških „traktata”, čini  film veoma inteligentnim. Uz to, Ozonov lansira novu Brižit Bardo francuskog filma – prelepu Marin Valč (manekenka sa glumačkim iskustvom), čija je glumačka izvedba za dugo pamćenje.

 I novi film, socijalna satira Sofije Kopole „Bling ring”, koji je otvorio takmičarski program „Izvestan pogled”, za glavne junake ima tinejdžere i njihove probleme. Grupa od šestoro njih (5 devojčica i jedan dečak), učenika losanđeleske škole na Indijan Hilsu, tokom jedne godine provaljivali su u kuće svojih uzora – slavnih, bogatih i problematičnih osoba iz šou-biznisa (Lindzi Lohan, Paris Hilton, Miranda Ker...), dok su zvezde čiji su fanovi, odsutne iz svojih domova, o čemu su saznavali uz pomoć tračerskih veb-portala i Google Earth-a Krađe u vrednosti od tri miliona dolara (firmirana garderoba, nakit, cipele...) nazivalivali su „šopingom”. I sve bi delovalo otkačeno i naivno da nije reč o istinitom događaju koji su američki mediji nazvali „Banda bling ring”, praveći od uhapšenih maloletnika medijske zvezde koje su i same preko noći postale „selebriti”...

 Do sada najbolje utiske ostavili su filmovi „Dodir greha” kineskog autora Žija Žangkea („Mrtva priroda”) i naročito „Prošlost” francuski film iranskog reditelja i oskarovca Asghara Farhadija. Iako, na rediteljskom planu, nešto ispod njegovih prethodnih dela, Žija Žangke sa filmom „Dodir greha” donosi pred gledaoce sasvim novi (i s obzirom na okolnosti i veoma hrabar) i svež pogled na savremeno kinesko društvo koje je uveliko, a van svetske medijske pažnje, „uhvatio” proces raslojavanja i podele na bogate i siromašne i obespravljene. Žangke o tome govori u formi svojevrsnog omnibus filma od pet separatnih priča iz različitih delova Kine, kroz koje rasvetljava uticaj kapitalizma i novca na savremenu Kinu koja postaje sve dominantnija i važnija sila sveta. Zbog otvorenih tema koje se do sada nisu viđale u savremenom kineskom filmu, „Dodir greha” je zanimljivo i važano, ali zbog prevelike didaktičnosti reditelja, ne i sasvim uspešno delo.

 Film „Prošlost” Asghara Farhadija je sasvim druga priča. Ovde je reč i o scenarističkom i o rediteljskom Farhadijevom majstorstvu. Filigranska režija, precizno napisan scenario, odlična gluma Berenis Bežo („Artista”), Alija Mosafe („Razvod”) i Tahara Rahima („Prorok”) i vrhunski snimateljski rad Mahmuda Kalarija, čine ovaj 130- minutni film, delom za pamćenje. Farhadi je još jednom istražio dubine osećaja krivice, pokazao odgovornost za svaku napisanu reč i dijalošku liniju u delikatnoj i psihološki dubokoj porodičnoj drami u kojoj je svaki od likova, i odraslih i dece, precizno motivisan, a naracija nepredvidljiva. Priča o Irancu koji se posle godina odsustva vraća u Pariz (Mosafa) da bi se i formalno razveo od žene (Bežo) kako bi se ona mogla udati za vlasnika radionice za hemijsko čišćenje (Rahim), prepliće se sa svim mukama i doživljajima troje maloletne dece koja postaju žrtve nerazumevanja komplikovanog i nesavršenog sveta odraslih i njihovih, često dvostrukih, moralnih standarda.

 O porodici, moralnim i ličnim standardima, pravim porodičnim dramama i roditeljstvu, govori i film „Kakav otac, takav sin” japanskog reditelja Hirokazu Kore Ede, kojem su ovakve teme veoma bliske. Kroz priču o  mladom bračnom paru koji iznenada saznaje da njihov šestogodišnji sin nema njihovu krv (kao beba zamenjen u porodilištu), a kroz pogled i na drugu porodicu- žrtvu zamene beba, koja je iz sasvim drugačijeg socijalnog miljea (siromašniji ali i srećniji), Kore Eda delikatno otvara sva moguća pitanja porodične ljubavi i sreće, ljudske sebičnosti i težnji ka materijalnom svetu, ličnih lomova, majčinstva, očinstva i posledica po decu. Lep i veoma životan Kore Edin film...