Put za Žitorađu

Na proslavi praznika Protivterorističke jedinice MUP-a, predsednik Nikolić je rekao da Srbija nema neprijatelja. I ne samo to, država čini sve da ih ne stvara. Naši putuju po svetu, razgovaraju s prijateljima, pa i sa onima koji nas gledaju popreko. Ali i takvi, koji nas gledaju popreko, nisu (više) dušmani. Samo tako gledaju.

Kao i njegovi prethodnici, predsednik je impresioniran specijalnim snagama reda. Još na početku mandata rekao je kako će „kobre”, koje su pazile na Tadića da vrati u kasarne. Tako je i bilo, pa Nikolića čuvaju ljudi iz MUP-a. Jedino kad krene u zavičajno selo Bajčetinu, o njemu i brojnoj familiji brinu opasni momci iz PTJ-a.

Dok se slavilo i govorilo o „Dragovićevim junacima” (Goran Dragović, komandant jedinice), premijer i ministar policije Dačić bio je na dalekom putu. To je bila neka vrsta obimnije američke turneje, s višestrukim ambicijama. Malo se bavio biznisom, malo politikom. Primio ga je i potpredsednik Amerike, Džozef Bajden, što znači da je poseta srpskog premijera prilično visoko rangirana.

Prvi srpski ministar se malo duže zadržao putujući američkim dijagonalama, kao da je želeo da nadoknadi vreme kad je bio na crnoj listi, pre samo sedam-osam godina. Ništa zato, izgleda da su svi uočili Dačićev vrednosni i ideološki prevrat.

Nezavisno od predsednikovog ushićenja i premijerove odsutnosti, stanje u srpskoj policiji nije sasvim jasno. Bar nije svima, čak ni onima koji bi to prvi morali da znaju.

Pre samo mesec dana uhapšeni su policajci-reketaši. „Ima ih mnogo, mnogo više nego što naša policija to može da podnese”. Tako mi je pre nekoliko dana rekao jedan od inspektora, koji u svom poslu važi za časnog profesionalca. Da li zbog malih plata ili nečeg drugog, mnogi policajci su telohranitelji sumnjivim licima iz „sive zone”, čuvari splavova i izbacivači iz klubova. Postoje sumnje da ih ima među krupnijim krijumčarima droge ili njihovim manje-više pouzdanim zaštitnicima.

Izgleda, ipak, da ogromnu većinu srpske policije čine ljudi koji su dostojni svog posla. I oni, kao i njihovi sindikati, skoro da su nemoćni pred opasnim ekscesima, koji razaraju njihovu profesiju.

Jedan dnevni list danima piše o navodnim kriminalnim aferama u žandarmeriji. Ta formacija osnovana je u doba policijske vlasti Dušana Mihajlovića. Njena namena do dana današnjeg ostala je nedovoljno precizno definisana. Ali, primarna ideja bila je jasna. Pri pobuni JSO iz Kule, dok je „jedinica” pod punom ratnom opremom blokirala deo autoputa, tadašnji premijer Đinđić je pitao Dušana sa Povlena: „Imamo li mi snage koje bi ovima mogle da stanu na kraj!”

Mihajlović je odgovorio: „Ovaj, mislim da, ovaj, nemamo...”

Đinđić nije čekao da ministar završi svoj odgovor, nego je otišao na noge pobunjenicima, u Kulu.

Formiranje žandarmerije obrazloženo je upravo potrebom da se bezbednost u državi podigne na viši nivo. Da se uspostavi energična i dobro obučena formacija pod kontrolom vlade, koja bi mogla da se bavi čak i problemom otuđenih i od komande odmetnutih jedinica. Kao što je to bilo u novembru 2001. sa jedinicom Dušana Maričića-Gumara.

Nema dobrih podataka o tome da li je bezbednost u Srbiji podignuta, i ako jeste, kakve veze ima žandarmerija s takvim stanjem. Ali, izgleda da nije. Nasilje na ulici, na sportskim priredbama i svuda gde se nasilnicima dopadne, ne jenjava. Žandarmi, ma koliko ih ima, ne mogu da stignu sve. Čujemo kad učestvuju u nekom hapšenju, to saopštava premijer lično, i vidimo ih na spektakularnim vežbama u Makišu. Češće nego što bi trebalo, žandarmerija usred dana blokira prometnu raskrsnicu između ulica Vojislava Ilića i Gospodara Vučića. Navodno nekog opasnog kriminalca baš tada prevoze odnekud u Bačvansku. Može li to da se radi noću, ne znamo, nisu poznata pravila delovanja i ponašanja žandarmerije. Ali, pre će biti da je to jedan bahati vid pokazivanja moći. Žandarm na raskrsnici obučen je u crno, maskiran kao nindža i naoružan za žustru, blisku gradsku borbu, maše nekakvom pušketinom i njome reguliše saobraćaj.

Pre desetak dana zaustavljena je istraga povodom sumnji da su se neki žandari upleli u opasan kriminal. Neko dovoljno moćan da stopira saslušanja, učinio je to. Misli se da je to uradio Ivica Dačić lično, uz objašnjenje kako bi valjalo da se sačeka premijer dok se ne vrne sa dugog puta. Mada bi moglo da bude obrnuto: da se premijeru i ministru podnese raport šta je bilo: ako su žandarmi čisti, da se skine ljaga s njihovih časnih imena. Ako ima kriminala da se postupi kako dolikuje jednoj pravnoj državi. Ako Srbija jeste takva.

Ako nije, možda će nam trebati bar još jedna jedinica koja bi pazila na onu što se odmetnula. Makar Dačića i njegove štitili Dikićevi žandarmi kad krene u Žitorađu.