Uništili, pa sad grade

Ono što se, manje-više, decenijama izdogađalo u bivšim socdržavama, da se „kao lešine” raspadaju napuštena gazdinstva, a mašine rđaju po poljima, to se posebno posle famozne „vlasničke transformacije” i kod nas događalo. Doskora ugledna gazdinstva i celi reprosistemi (,,od njive do trpeze”), pretvoreni su u razrušene farme, fabrike stočne hrane, magacine, zalivno-odvodne sisteme, koji kao prosjaci očekuju privatničku milostinju, naravno u pratnji stotina, čak hiljada nezaposlenih. Mnogi od njih su „ni tamo – ni ovamo”, jer kome su potrebni trudbenici u šestoj deceniji života. Istina, stasali su i individualci – farmeri koji obrađuju porodično, uz asistenciju „sezonaca”, i više stotina hektara. Mnogi su zemlju pokrili plastenicima, a po Šumadiji, na primer, sve više ima onih sa ovakvom računicom: hektar, hektar i po, zasađen, na primer, jabučarima prestižnih „delišes”' ili „gremsmit” jabukama, sa pet–šest hiljada stabala godišnje daju prinos i do pet-šest vagona kvalitetnih jabuka. A računica prosta: ako samo deset dinara čisto ostane proizvođaču po kilogramu, to je 600.000–700.000, dakle bar 50.000–60.000 dinara kućnog mesečnog prihoda.

Za one koji to ne znaju, Šumadija je u okruženju, posle Hercegovine, gotovo najsiromašnija vodnim potencijalima, pa i voćare taj problem žestoko ograničava. A ograničava ih i to što smo, kao brzoplet i radikalizmu sklon narod, gotovo mazohistički s prljavom vodom kolektivizma, izbacili i ono što ne samo da je bilo dobro, nego – i jedino moguće. Ko individualcima sad da proda tolike jabuke – zar se malinari već decenijama ne „kolju” s hladnjačarima, državom što, manje-više, važi i za čitav agrar? A Srbija je još između dva svetska rata negovala i u sistemu imala ugledne „zemljoradničko-kreditne” zadruge, udruženja vinara, zanatske komore... Udruživanje „neposrednih proizvođača” u razvijenim zemljama je poodavno poznato. U Nemačkoj, na primer, nekoliko desetina mesara ima zajedničku klanicu. Slovenci su shvatili da ne može svako da ima i traktor, i kombajn, mlekaru, pa su se dogovorili i kako da zajednički i kupe, a i prodaju. Nama „vremešnijima” još je živo sećanje kako su raznim „drpačinama” pokradene, a onda i uništene zadružne mašine, napuštena tovilišta, a mnogi takozvani zadružni domovi ili prenamenovani ili – razgrađeni i propali...

Nije samo agrar doživeo ovakvu sudbinu – to se dogodilo i industriji. Gde su i šta se događa sada s velikim klanicama, na primer u Požarevcu i Velikoj Plani a i sa mnogobrojnim tekstilnim i obućarskim, nekad uglednim fabrikama? Čak i onda kada više nisu imale tržište, nisu baš morale da završe kao staro gvožđe, a stotine hiljada kilometara fabričkih hala, s toplanama, svim instalacijama i infrastrukturom liče sad na prerijske kaubojske gradove od kulisa napuštenih posle snimanja... A nikome zbog toga u osiromašenoj Srbiji, od opštinskih organa, pa do republičke vlade, dlaka s glave nije zafalila! Kažu da u kineskom privrednom „čudu” upravo su te najsurovije sankcije naterale rukovodstva da o opštem i „državnom” brinu kao o svojoj kući. Eto, sad „talasamo” da su i zadrugarstvo, a i „reindustrijalizacija” neminovnost, što je tačno jer, kad nešto što je neophodno uništite, nema nam druge nego „Jovo nanovo!”

Književnik, doktor nauka