Let „migom" za Brisel

Kada je maja 2012. u Moskvi Tomislav Nikolić rekao Vladimiru Putinu da veruje da je Srbija partner Rusije na Balkanu, nije mogao da pogreši jer je znao sa koliko će zadovoljstva godinu dana kasnije u Sočiju potpisati sporazum o strateškom partnerstvu dve njemu najdraže zemlje.

Dobro je što su prošla vremena euforije kada nas je Milošević nudio Rusima i Belorusima, dobro je što posle perioda zahlađenja nakon 2000. saradnja već duže vreme neprekinuto ide uzlaznom linijom, ali pitanje je da li smo svoj odnos prema Moskvi dovoljno očistili od emocija i istorije omogućavajući isključivo protok interesima.

Nije mi promaklo da je u danu u kome je Ivica Dačić u Bečićima pragmatski poručivao da države zapadnog Balkana konačno treba da definišu zajedničke interese kako bi na njima – a ne na ljubavi – počivala buduća saradnja, Nikolić hvalio „vekovno prijateljstvo”.

Veoma je korisno po Srbiju da ima dobre odnose sa Rusijom, kao što bi bilo dobro da sporazum o strateškom partnerstvu dobijemo i sa Nemačkom. Spoljna politika Srbije, njeni ekonomski i mnogi drugi interesi, uspešniju su kada svet uzimaju u mnoštvu. To što je Srbija svoje strateške interese vezala za EU, ne znači da ne treba da ima dobre odnose sa Rusijom.

Niti se tome protive u Briselu, niti Moskva pokazuje želju da ometa evropski put Srbije. Ali iz spoljnopolitičkih opredeljenja proističu i obaveze koje treba premeravati apotekarski precizno jer taj delikatni balans lako može da se poremeti.

Čini mi se da se steklo vreme da odnose Beograda i Moskve resetujemo u skladu sa novim realnostima. Tome bi najviše mogao da pomogne briselski sporazum. Srbija je danas u nezavisnijoj poziciji u odnosu na Moskvu nego ranije, što znači da više ne bi morala da na razne načine plaća rusku podršku vetom u Savetu bezbednosti UN.

Trudio sam se da pažljivo pročitam šta su Rusi imali da kažu o sporazumu Beograda i Prištine. Vladimir Putin ponovio je da je za Rusiju sve dobro što je dobro i za Srbiju. Toliko su izvestili iz Sočija.

Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin dao mi je više materijala za analizu. On kaže da je Rusija „oprezna” zbog pohvala Briselskom sporazumu sa Zapada i posredno upozorava da „donošenje odluke pod spoljnim pritiskom i bez vidljivog konsenzusa Srba u budućnosti donosi velike probleme”.

Hladne glave posmatrano, Rusija ne može da bude zadovoljna pregovaranjem Beograda i Prištine pod briselskom kapom. Moskva je izbačena iz igre onog trenutka kada je kosovski problem promenio adresu i iz UN – tamo gde je Rusija moćna – prebačen za Brisel – gde Rusija može da ostvari tek simboličan uticaj.

„Briselski tok”, koji su odabrali srpski lideri, ne može da prođe nezapaženo, mada stičem utisak da bi u Beogradu to želeli. Da se ne talasa kako bi se izbeglo čvršće insistiranje na nekim našim interesima.

Jasno mi je da se odustalo od ideje NATO pod ruskim pritiskom. Činjenica je da područje zapadnog Balkana nije dovršeno u integracionom smislu jer sve zemlje područja nisu u NATO-u niti u EU, što otvara prostor Rusiji koja nastoji da to iskoristi u cilju jačanja svog političkog prisustva.

Arhitektura regiona se poslednjih godina promenila. Prošlo je vreme označeno kao Paks Amerikana – period od Dejtonskog sporazuma 1995. do proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. u kome je Vašington bio veliki čuvar balkanske bezbednosti. Nezavisnost Kosova potom je podelila EU.

Pucanjem međunarodnog konsenzusa oko Balkana, SAD gube vođstvo, a Vašington dobija epitet nekog ko u jugoistočnoj Evropi više problema stvara nego što ih rešava.

Usledila je kriza zone evra, što rezultira slabljenjem ambicije Brisela da regiji obezbedi uverljiv put budućih integracija, podsticaj za glavne strukturne reforme, kako u politici, tako i u ekonomiji.

Rezultat je bio balkanski vakuum, ali nije trebalo dugo čekati da ga popune neki drugi igrači: raste uticaj Rusije, Turske, čak i (ekonomski) Izraela. Rusija postaje veliki finansijer u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, ključnim mostobranima sopstvenih interesa.

Kao i ranije u istoriji, teško je razdvojiti politički i ekonomski aspekt strategije Moskve. Profit i politički ciljevi idu zajedno. To je politika je kojom je Putin vratio Rusiju na veliku scenu.

Kosovsko pitanje, složeni odnosi Srbije sa drugim zemljama zapadnog Balkana, sve to pomaže da Rusija nastoji da kapitalizuje sopstveni uticaj. Hladni rat jeste završen, ali pomisliti da je time označen kraj borbi za sfere uticaja beskrajno je naivno. Promenile su se metode, ciljevi su i dalje tu.

Kamen temeljac ruskog uticaja jeste gasovod „Južni tok”. Moskva preko investicija, pre svega u energiji, nastoji da utiče na zbivanja u pojedinim zemljama. Rusi imaju najdirektnije energetske interese na Balkanu.

Kupovina Naftne industrije Srbije, „Beopetrola” i ulazak na bankarsko tržište Moskovske i Sberbanke, neke su od ključnih ruskih investicija u Srbiji koje iznose skoro 1,5 milijardi dolara, ne računajući izgradnju kraka „Južnog toka” ili kredita za obnovu srpskih železnica.

U kojoj meri te investicije prati politička agenda Kremlja? „Gasprom” obilno investira ne samo da bi obezbedio prisutnost Rusije na Balkanu, već i da bi uticao na energetsku politiku EU, kao i na potpisivanje energetskog protokola Brisela i Moskve.

Srbija mora da bude svesna delikatnosti sopstvene pozicije, tim više što se brže bude približavala Uniji. Nepažnja znači da lako možemo da se nađemo između ruskog čekića i EU nakovnja.

EU je višeslojan cilj Srbije – demokratsko ustrojstvo, reformisana funkcionalna država, ljudska prava, nezavisno sudstvo, slobodni mediji. Mnogo više od ekonomije, donacija i investicija.

Rusija je velika sila sa istorijskim interesima u ovom regionu, moćan ekonomski, posebno energetski partner, ali istovremeno i država koja, poput Srbije, mnogo toga treba da nauči o demokratiji i njenim kvalitetima.

Zato prioritete treba precizno razvrstati. Iz Brisela uzimati ono što se zove „set vrednosti”, iz Moskve investicije, energente.

Zato mi se dopada što je akcenat strateškog prijateljstva sa Rusima stavljen na ekonomiju. No i tu neke stvari valja raspraviti. Da li će Rusi, recimo, i dalje nama pravoslavnim Slavjanima da prodaju gas po ceni kao da smo već u EU?

Za kraj bih da otvorim jednu biće neprijatnu temu. Gde je zajednički interes da kupimo „migove 29” koji se više ne proizvode (Da li Srbija zaista misli da svoje nebo može da štiti sa šest borbenih aviona pitanje je samo za nas).

Da budem jasan. Bio bih protiv da zemlja u ovako jadnom stanju kao Srbija nabavlja i američke „F-18”. Sve po „povoljnim kreditima”, valjda MMF-a. To mi liči kao kada bi Crna Gora poželela nosač aviona na svom parčetu toplog mora.

Drago mi je bilo kada sam pročitao da ćemo zajedno sa Rusima praviti oklopna borbena vozila koja već imaju kupce u Keniji i Bangladešu. To je čist obostrani interes. Ali šest „migova”!

Sem psihološke potrebe da u regionu budemo jedini koji će braniti svoje nebo, ne vidim u ovoj vrsti posla nikakvu korist za Srbiju. Ali veliku i dugoročnu za Rusiju.

Da nam ovaj nebeski projekt nije na neki način nametnut da bi Rusija na još jedan način utvrdila balkansko uporište? Ako „migovi” ne stižu na ruski mig, da li se radi o autohtonoj servilnosti iz „vekova prijateljstva”?

Glupost je leteti za Brisel „migom” u vreme kada vojnici po četiri godine nose isti džemper. Gladne civile da ne pominjem.