Šalterdžije

Država, koja nije u stanju da naplati svoje prihode od poreza, doprinosa i struje, preko TV pretplate do komunalnih i drugih usluga, zaslužuje da ode u bankrot. I Srbija klizi u tom smeru.

Ne samo zato što troši više nego što ima, već, pre svega, što joj je, leva, prihodna strana budžeta u debelom minusu.

A šta to govori? Da poreznici ne rade svoj posao kako valja, ma koliko se hvalili svojim uspesima, a da država svojim merama prinude nije sposobna da privredu i građane natera na ono što se zove – elementarna poreska disciplina.

Kod nas je, da li samo od turskog vakta, vrhunsko umeće i stvar ličnog prestiža, izigrati državu i izbeći da joj platiš porez. U svetu, ne tako dalekom od nas, ljudi dokazuju svoj status u društvu i visinom plaćenih poreza. Mi utajama.

Ima, naravno, i u tom svetu onih koji rade drugačije, ali to je već svet kriminala, a ne pravilo ponašanja. I ta činjenica nikome od nas nije nepoznata. Nepoznato je, međutim, zbog čega naši poreznici nisu vispreniji i efikasniji.

Zašto, recimo, a to dokazuje podatak iz aktuelne skupštinske rasprave o setu novih poreskih zakona, polovina nekretnina u Srbiji nije oporezovana. Ona, dakle, za poreznike – ne postoji.

Po poslednjem popisu stanovnika i stanova, kuća, utvrđeno je da je mnogo više stambenih jedinica nego što se procenjivalo. Čiji je posao da to registruje? Pa poreske administracije. Nikoga drugog.

I još jedan bitan detalj. Ministarstvo finansija slavodobitno nas izveštava o izlasku Srbije iz recesije. O impozantnom rastu industrijske proizvodnje. Vrtoglavom skoku izvoza. Bravo. A gde su porezi?

Zbog čega opada prihod od PDV? Utaje? Krađe? Nije li i to posao istog tog ministarstva i njegove poreske administracije? Jeste. Naravno. Neko, dakle, ne radi svoj posao kako valja i plaćen je više nego što zaslužuje.

Još jedan primer. Potpisnik ovih redova ima kućerak od 50 kvadrata negde u Šumadiji. Kvalifikovan je kao vikendica. Prijavljen.

I? Stiže poresko rešenje na 7.200 dinara. Taman koliko i porez na stan od 85 kvadrata u Beogradu. Obrazloženje, da se „kuće za odmor” osetno više oporezuju, kao luksuz, nije presudno za ovu priču. To, verovatno, tako treba da bude. I neka je.

A šta je bitno? Da ogroman broj ljudi u Srbiji nije prijavio svoje kućerke, kuće i kućerine. Oni za poreznike ne postoje.

Zašto? Šalterdžije u poreskim područnim jedinicama nisu izašle iz svojih busija da na terenu vide šta ko poseduje i da li to vredi poreza. Ne. Oni čekaju da im „stranka” dođe na noge. E, pa neće. I zašto bi? Da bi bili „odrani” na šalteru? Ne. Hvala lepo. I ljudi ćute.

Pošto poreska administracija ne radi ono što joj je posao „stradaju” revnosni i odgovorni. Oni moraju da plate i za one koji ne postoje u evidencijama.

A da ih ima u kompjuterima porezi bi, verovatno, mogli biti manji zbog većeg obuhvata, ali to iziskuje mnogo više organizovanog truda na koji mi nismo spremni ili sposobni. Svejedno.