Vatromet me podseća na bombardovanje

Predstava „Smrt trgovačkog putnika” Artura Milera u režiji Aleksandra – Saše Dunđerovića i u koprodukciji Kolektiv teatra iz Velike Britanije, Koledž teatra i Evrimen pozorišta iz Korka (Irska) gostovaće večeras i sutra na sceni „Rade Marković” Beogradskog dramskog pozorišta. Kuriozitet je veći ako se zna da će ovo gostovanje biti realizovano samo dve nedelje posle premijere (16. maja) u matičnom Evrimen pozorištu.

Dr Aleksandar – Saša Dunđerović je rođen u Beogradu. Živi i radi u Irskoj. Završio je srednju školu „Norman” u Oklahomi (SAD), diplomirao je pozorišnu režiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, master studije iz oblasti drame je završio na Univerzitetu Oklahome (SAD), a doktorirao pozorišne studije na Univerzitetu Rojal Halovej u Londonu.

Drama „Smrt trgovačkog putnika” u Srbiji je aktuelnija nego ikad. Koliko je ova priča zanimljiva irskoj publici?

Cela generacija mladih ljudi je napustila Irsku od kraha Keltskog tigra 2008. godine i otišla u Australiju, Kanadu ili čak Veliku Britaniju. Mladi ovde nemaju posla! Kao što verovatno znate, u Evropskoj uniji je preko 50 posto mladih ispod 25 godina nezaposleno. U Irskoj ima dosta slučajeva gde su stariji pogubili novac iz penzionih fondova u kolapsima raznih nacionalnih banaka. Penzioni prag se sve više i više pomera, tako da će uskoro i 70 godina biti malo za odlazak u penziju. Ideja je da radiš dok ne umreš kako ne bi morali da ti plaćaju penziju, koju si redovno uplaćivao ceo svoj radni vek. Ekonomski faktor koji je pozadina teksta „Smrt trgovačkog putnika” je veoma relevantan za Irsku. Takođe, centralni sukob oca i sina, jeste generacijski sudar novog i starog. Ovaj tekst je relevantan u ovom momentu i paralela sa Srbijom potvrđuje da je Milerov tekst vanvremenska klasika koja može da komunicira sa različitim kulturama i periodima.

Predstava „Smrt trgovačkog putnika”, koju upravo režirate, deo je kapitalnog irskog nacionalnog programa „Okupljanje 2013. godine”. O čemu je zapravo reč?

Ideja ovog programa jeste da se svi Irci iz dijaspore vrate u Irsku na određeni period i spoje sa svojim porodicama ili pronađu svoje korene. Verovatno znate da Irci imaju jednu od najvećih svetskih dijaspora, oko 70 miliona, a ovo je značajan momenat za irsku državu i irski narod. Danas u Irskoj živi oko četiri i po miliona ljudi. U mojoj postavci Milerove drame igraju Patrik i Džejms Kronin, otac i sin, Amerikanci irskog porekla koji su se vratili u Irsku u okviru ove proslave. Inače, Patrik je veoma iskusan glumac sa preko 300 televizijskih serija i filmova, a igrao je i tri različite verzije postavke komada „Smrt trgovačkog putnika” u Americi.

Šta za vas ovo gostovanje znači? Da li je to uvod u uspostavljanje bliže veze sa rodnim Beogradom i ovdašnjim pozorištima?

Poslednji put sam radio u Beogradu predstavu „Čežnju pod brestovima” 1992. godine u Narodnom pozorištu, koja je bila na repertoaru do 1999. U toj godini mi je umrla majka, glumica Vuka Dunđerović, u vremenu kada je NATO bombardovao Beograd. Došao sam  majci na sahranu iz Engleske i bio u tom periodu u Beogradu, što je na mene ostavilo izuzetno teške utiske. I dan-danas ne mogu da gledam vatromet a da se ne setim bombardovanja. Imao sam poziv da radim predstavu 2009. godine od Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu gde sam režirao predstavu „Klub Novi svetski poredak”. Volim da radim u Srbiji, i odazvao bih se rado pozivu iz ovdašnjih pozorišta, ali, nažalost, niko me ne zove, tako da sam jako srećan što ću imati priliku da pokažem svoju predstavu u Beogradu.

Živimo vreme nametnutih vrednosti, tržišne ekonomije i drugog. Koliko je teško, izazovno prosečnoj porodici da živi u takvim iskušenjima?

Irska je fantastična po tome što ima velike porodice gde se svi drže zajedno. Njihovi tipični porodični skupovi su između 70 i 100 ljudi, i nije neobično da manje mesto čini četiri do pet porodica gde su svi međusobno povezani. I upravo ta bliskost i povezanost im omogućava da prežive sve poteškoće. Irci su izuzetno izdržljiv narod, oni su prvi 1922. uspeli da se otkače od Britanske imperije, što je fenomenalan poduhvat s obzirom na to da je Britanija u to vreme kontrolisala ceo svet. Naravno Englezi ne bi bili to što jesu da im nisu „uvalili” građanski rat i otcepili Severnu Irsku koju i dan-danas drže. Što se Srbije tiče, divim se srpskim porodicama, jer ko god je umeo da preživi devedesete sa toliko maštovitosti mora da je mnogo pametan i hrabar, ali i lud.

Kako gledate na beogradsku pozorišnu stvarnost?

Napisao sam nedavno dva članka za pozorišne novine „Ludus” povodom restruktuiranja upravljanja pozorištima, s obzirom na to da je prošlo dvadeset godina od objavljivanja moje prve knjige „Menadžment u pozorištu”, a da se suštinski situacija nije promenila. Kontaktirao sam i sa gradonačelnikom Beograda i ponudio sam pomoć i svoju ekspertizu u organizovanju sistema, koji bi omogućio tranziciju pozorišnih zakona i savremene modele upravljanja pozorištima. Nemam nikakvu povratnu informaciju. Nadam se da neću biti u prilici da za dvadeset godina, kad ću se valjda penzionisati, morati da pišem ponovno o tome kako se ništa nije promenilo u sistemu upravljanja pozorištima u Srbiji. Jako mi je žao što vidim puno mladih i talentovanih ljudi koji ne mogu da dođu do izražaja zato što sistem nije napravljen tako da im se pruži šansa. Razvoj nove srpske pozorišne kulture nije jača strana. Pouzdano znam da se i u Velikoj Britaniji i u Irskoj velika sredstva usmeravaju u pravcu razvoja nove drame, novih pisaca i davanja šansi mladim talentima.

Da li planirate u narednom periodu da neku predstavu režirate u rodnom Beogradu?

Da, jako bih voleo da režiram u rodnom Beogradu, ali za to je potrebno da neko poželi da sarađuje sa mnom i sa mojim pozorištem Kolektiv teatar. Čudno je što smo mogli da radimo i u Sao Paulu i u Teheranu, ali ne i u Beogradu, odakle sam. Mi smo uvek otvoreni za saradnju. Beograd je moj grad i uvek ga nosim u srcu, gde god da idem. Ja sam Beograd, to niko ne može da mi oduzme.