Dečija ljubav u okruženju straha

Film „Heli” mladog meksičkog reditelja Amata Eskalantea (Guanahuato, 1979), realistički sirova i brutalna drama o odrastanju usred sedmog kruga meksičkog korupcijskog i narko-pakla, s kojom ovaj autor zatvara trilogiju započetu filmovima „Krv” („Sangre”, nagrada kritike Kan, 2005) i „Kopilad” („Los bastardos”, „Izvestan pogled”, Kan, 2008), bio je prikazan kao prvi takmičar u iznenađujuće žestokoj trci ovogodišnjeg Kanskog festivala.

 U izvanredno snimljenom i veoma atmosferičnom  „Heliju” Eskalante spušta starosnu granicu svojih junaka, ljubavni par u filmu je 17-godišnji policijski kadet i 12-godišnja učenica, koji sanjaju o bekstvu i tajnom venčanju uprkos zabranama nešto starijeg brata Helija, a njihova nepromišljenost učiniće da postanu žrtve strašne i ubitačne odmazde narkokartela koji svoje pipke ima i u policiji. Meksička realnost u najsirovijem obliku, „izvrnuta” poput utrobe pred očima međunarodne publike. I naravno da zbog toga što na eksplicitan način ukazuje na probleme u svojoj zemlji, na život okružen nasiljem, korupcijom i strahom, nikom nije palo na pamet da Eskalanteov film nazove „antimeksičkim”.

Sirotinjsko odrastanje u surovom okruženju bahatih moćnika nije samo meksički specijalitet. Eskalanteov „Heli” se zato sa lakoćom izdiže na univerzalni plan. I možda baš u tome leži tajna odluke Spilbergovog žirija, da se Amatu Eskalanteu dodeli Nagrada za najbolju režiju 66. Kana...

Trilogija o savremenom meksičkom životu?

Svi tako kažu, ali treba da znate da je nisam radio svesno. Naravno da između moja tri filma ima veza, recimo- kako se susedna, američka kultura impregnira u meksičko društvo. Zato film „Krv” ukazuje na gotovo perverzne efekte globalizacije, film „Kopilad” govori o problemima ilegalnih meksičkih imigranata u SAD koji automatski bivaju uvučeni u ubitačno nasilje, a „Heli” priča o teškom položaju radničke porodice koja je jedna od mnogih zaposlenih u fabrici automobila koju je američki „Dženeral motors” otvorio nadomak mog rodnog grada, pet sati vožnje od Meksiko sitija, zbog čega se nije promenila samo životna okolina već i način života.

Vaša majka je Amerikanka a otac Meksikanac?

Da, i zato smatram da mi to daje pravo da o tome govorim i da je prisustvo ovakvog odnosa moći u svim mojim filmovima veoma logično.

Iz Eskalanteovog filma „Heli”

Mnoge je šokirala uvodna scena u „Heliju”, vešanje isprebijanog mladića zapaljenog penisa, u znak odmazde i upozorenja. Pesnicom gledaocima u stomak, nije li to ipak previše?

Nije mi bila namera da bilo koga šokiram, teško da ću ikada više moći da ponovim ovakvu scenu, ali moja je želja bila da ukažem na određenu vrstu nasilja i da izazovem određena osećanja kod publike kako bi jasnije ukazao na atmosferu straha u kojem svakodnevno žive moji filmski junaci. Ta psihološka dimenizija mene najviše interesuje. Patnja koju ljudi osećaju kada su okruženi nasiljem. Nasilje i strah je realnost svakog trenutka čak i kada vas se ne dotiče lično.

Može li meksički reditelj da napravi film bez nasilja?

Ha, evo probaću to da uradim sledeći put. Priznaćete da je „Heli” pre svega ljubavna priča dvoje naivnih i nevinih tinejdžera, čija će se ljubav završiti tragično, ali ne njihovom krivicom. Njihova ljubav pada u senku užasnih zločina tokom kojih stradaju nevini i potpuno nedužni ljudi. U mojim prethodnim filmovima „Krv” i „Kopilad” nije bilo ni ljubavi ni romantike. Naravno, u budućnosti ću sigurno raditi i drugačije i pričati različite priče.

Želeli ste da ukažete kako nasilje utiče na mlade ljude?

To i jeste bio negde moj cilj. Nasilje i tortura itekako utiču na mlade ljude koji žive i odrastaju u okruženju torture. I šta su posledice toga? Danas u Meksiku nikoga ne iznenađuje kada čuje neko dete od 10-15 godina ugovoreno i plaćeno da počini užasni zločin. U proteklih šest meseci širom Meksika je ubijeno oko dve hiljade ljudi, tokom sedam hodina 70.000. U mojoj zemlji postoje dve realnosti – najbogatiji čovek na svetu živi u Meksiku i neki od najsiromašnijih ljudi na planeti takođe žive u Meksiku. U stistemu koji funkcioniše tako, dakle, nešto nije u redu i sve što vidite u mom filmu posledice su toga. Naravno, ja sam se fokusirao na ekstremne slučajeve i dosta toga je plod moje imaginacije inspirisane stvarnošću.

Počeli ste da snimate filmove sa 15 godina?

Jedan period detinjstva proveo sam u Los Anđelesu, okružen filmovima, a onda sam dve godine živeo u Ostinu u Teksasu okružen filmskim društvom Ričarda Linklejtera i njegove ekipe koja je svakog utorka prikazivala filmove Fazbindera, Vernera Hercoga, Šantal Akerman, Tarkovskog. Toliko su mi njihovi filmovi „zavrteli” mozak da sam otišao u Španiju i upisao filmsku školu koju sam napustio posle šest meseci, jer sam se uželeo roditelja. Najviše sam o filmu naučio gledajući filmove, čitajući filmske knjige i igrajući se sa kamerom.

Čini se da volite i Serđa Leonea?

Njegovi filmovi i jesu velika inspiracija, mada je on stvarao pod velikim uticajem zapadnih žanrovskih filmova. Volim filmove Darija Arđenta i filmove Stenlija Kjubrika. Jake, snažne filmove.