Rečnici ukoričeni u ljudsku kožu

O problemima jezika, o njegovom očuvanju, čistoti, bogatstvu, siromaštvu, jezičkim stanardima, rečnicima, stranim uticajima ili pak "kvarenju" jezika najčešće pitamo jezičke stručnjake. Ovoga puta reč imaju prevodioci, koji u stalnom dodiru sa stranim jezicima, teže da očuvaju i unaprede svoj. Naši sagovornici slažu se u tome da kod nas jezički standardi postoje, ali se ne poštuju, kao i da su dobri prevodi mnogo više od "konsultovanja rečnika".

Zoran Paunović, prevodilac sa engleskog, smatra da se jezik u današnje vreme mnogo više kvari nego što se usavršava, zato što su instrumenti njegovog kvarenja, pre svega tehonološka sredstva brutalno svedene elektronske komunikacije, mnogo popularniji i rasprostranjeniji od staromodnih oblika čuvanja i negovanja jezika, kao što su knjige.

Ispitivanje graničnih područja

"Jezik utvrđenih cifara i skraćenica kojima svakodnevno komuniciramo sve je bogatiji; onaj drugi, jezik prefinjenije, ne samo književne komunikacije, kao da polako gubi bitku. Spoljašnje uticaje koji nam nameću oblike jezičkog komuniciranja možemo, dakle, označiti kao pozitivne ukoliko kao kriterijum imamo težnju ka ekonomičnosti komunikacije; kada je reč o estetskoj strani te komunikacije, oni su najčešće izrazito negativni", smatra Paunović.

Kada je reč o jezičkim standardima, Paunović dodaje:

"Naš jezik, sve u svemu, i nije toliko nestandardizovan koliko se to obično misli. Problem je u tome što oni čiji bi zadatak trebalo da bude da te standarde poštuju i čuvaju, ponekad i ne znaju za njih. Rešenja većine jezičkih nedoumica moguće je pronaći i u našoj normativnoj literaturi. Nemoguće ih je pronaći, međutim, onda kada nemate nedoumica. Arogantna samouverenost priučenih pisaca, prevodilaca i ostalih neposrednih proizvođača tekstova, oduvek je imala mnogo pogubnije posledice po jezik nego neznanje koje je svesno sebe i svojih nedostataka".

Nijedan jezik nije siromašan, ako umete da se njime koristite, smatra Paunović i to ilustruje mnogobrojnim primerima prevoda "neprevodivih" dela. "I možda upravo prevođenjem takvih dela ponajviše doprinosimo negovanju i razvijanju sopstvenog jezika, zbog toga što se u takvim poduhvatima upuštamo u ispitivanje njegovih graničnih područja".

Aleksandra Mančić, prevodilac sa španskog, engleskog, francuskog i italijanskog, takođe smatra da se postavljeni jezički standardi pre ne poštuju, nego što nedostaju, a da jezik kvarimo sami.

"Televizija, a pre svih RTS, i dnevna štampa, a pre svih "Politika", trebalo bi da se tih uspostavljenih standarda najstrože pridržavaju, a ne pridržavaju se. Odgovornost medija uopšte nije mala u tom pogledu. Prijateljica mi je ispričala nedavni događaj iz škole: nastavnica srpskog u osnovnoj školi skreće pažnju učenici da je nešto pogrešno napisala, na šta učenica odgovara: ′Niste u pravu, nastavnice, videla sam na televiziji da se tako piše′ ", objašnjava Aleksandra Mančić, upućujući kritiku i školskom sistemu: Na prijemnom ispitu za srednje škole od svih najteži je ispit iz srpskog jezika: od osnovaca se traže znanja kao da su svi listom budući filolozi, a da pri tom, što i iskustva na Filološkom fakultetu pokazuju, u osnovnoj i srednjoj školi nisu stekli znanja neohodna da bi se pravilno pismeno izražavali.

Jezik se kvari spolja, lošim prevodima, dodaje Aleksandra Mančić: "Postoje spoljašnji uticaji kao što su primanje stranih i stvaranje novih reči i izraza, što može biti korisno i obogaćivati jezik, a postoje i spoljašnji uticaji koji mogu voditi osiromašenju, što je najčešće posledica pogrešnih, neukih i nepismenih prevoda.

Za dobrog prevodioca je važno da dobro poznaje strani jezik, ali je još važnije da do srži poznaje svoj. U tome mu rečnici mogu pomoći – ako govorimo o nedostatku i nedostacima rečnika kod nas, što je hronična pojava – ali samo do izvesne mere. Kada pogledate rečnike srpskog jezika, kada pogledate literaturu koja je korišćena pri njihovoj izradi, videćete koliko je tu prevoda. Videćete da je značaj prevodne književnosti za srpski jezik oduvek bio ogroman. Sada je možda još i veći. Ako govorimo o domenu visoke književnosti, moramo imati na umu to da je naša kultura mala, da je naša književnost mala, i da se stoga nužno oslanja na prevode. Međutim, prevodi čine ogroman deo knjiga štampanih na srpskom jeziku i u svim drugim oblastima, ne samo u književnosti. I svuda je problem isti".

Nadrečnički tajnopis

Arijana Božović, prevodilac sa engleskog, dala je jednu slikovitu viziju jezika i prevodilačkog umeća: "Književni prevodilac nije ni graničar ni carinik. Pre liči na krijumčara: provlači se s jedne na drugu stranu, a u torbi nosi živ pelcer koji želi da presadi. Da bi se biljka primila, mora joj stvoriti slične uslove kao preko, i još je negovati svim mogućim i nemogućim sredstvima koja mu s ove strane stoje na raspolaganju. Kad se pelcer primi, kažemo da je prevod umetnost, ili da se bogatstvo jednog jezika prelilo u drugi.

Svaki jezik ima svoje osobeno bogatstvo, mada još niko nije izmislio mernu jedinicu kojom bi se ono pouzdano izmerilo i potom uporedilo s blagom drugih jezika. Ništa nam ne vredi da prebrojavamo reči u rečnicima. Reči su samo kockice koje se moraju složiti uvek na novi način da bi dobile snagu i smisao. S engleskog je, na primer, rizično prevoditi iz rečnika. Obilje idioma prosto mami na prevodilačke gafove. Ali neki od tih idioma već su bezbolno ušli u srpski, a da zapravo i ne znamo ko ih je preveo. Može se i tako gledati na strane uticaje: važno je da ne bole".

Jezik se, dakle, kvari iznutra. Čini mi se, ipak, da je prevodilac tu najmanje opasan kvaritelj, iz prostog razloga što nema moć da uspostavlja kriterijume.

Sličnu, "živu" jezičku sliku dala je i prevodilac sa ruskog i mađarskog dr Draginja Ramadanski, koja kaže da prevod nije sav u jeziku, a ponajmanje u onom standardnom i čistom, da je on više u govoru.

"Govor je konotativan, često ironičan, kriptičan, slojevit, namagnetisan stilom. Ruskoj književnosti, uključujući i sovjetsku, možda više nego ijednoj drugoj, svojstven je taj istančani, nadrečnički tajnopis. Mislim da ne treba fetišizovati jezički purizam. Prevod je tu da afirmiše protejske mogućnosti našeg jezika. Jezik je, i u svom kolokvijalnom i u svom književnom ispoljavanju, živ organizam, i niko ne može da ga zarobi. Ponajmanje rečnici. Oni uvek beznadežno kasne. Biti jezički čistunac i prevodilac a priori je nemoguće. Dopadne vam raskalašan, razdešen autor ili kakav savremeni junak iz podzemlja, i vi se gorko kajete što ste sve ove godine zatvarali oči pred jezičkim krajnostima. I to u svim stratusima: od molitve, preko bajalice, do psovke", objašnjava Draginja Ramadanski i dodaje:

"Neke reči su govornicima stalno "na jeziku", na površini su jezičke bujice, "na ti" sa datom epohom. Neke reči se standardizuju, a neke tonu na dno, u zaborav, i stiču status slovesnih fosila, rariteta, provincijalizama, arhaizama, varvarizama. Prevodilac, sledeći pisca, zaranja do njih, vršlja i bunari po jezičkom mulju, diše na slamčicu međujezičke sinonimije, sve u potrazi za najvišim, stilskim i smisaonim dvojništvom. Doslovnost je tu samo jedno prolazno odmorište. Moram da priznam da me kao prevodioca raduju upravo te, jezički pomerene, podrobnosti. Uostalom, mnogi prevodioci ispoljavaju tu fah-idiotiju. Ne pričaju mnogo o smisaonom meritumu, koji im često i nije sasvim dostupan, već o jezičkom liku dela. Teži se, naravno, razumnoj sintezi, mada je prevođenje ponekad i čin lične vere i dubinskog povlađivanja govoru datog pisca, njegovoj mentalnoj matrici. To posebno važi za esejistiku i poeziju, koje se najbolje prevode iz jezgra dubinske  saglasnosti".

Sterija i mađarski

Prema rečima Draginje Ramadanski lektori i korektori su pravi čuvari jezika i oni često doprinose lepoti prevoda, a rečnik idioma i sinonima je naprosto biblija svakog prevodioca.

"A tu su i živi, hodajući rečnici, "ukoričeni" u ljudsku kožu. Presrećemo ih pitanjima kako se kaže ovo, kako se kaže ono. Ili ih prosto osluškujemo… Prevodioci bi trebalo da se udruže i razmenjuje svoje mikro-vokabulare, iz oblasti koje su, hteli-ne hteli, jezički pročešljali. Iskreno mislim da je Evgenije Onjegin u prevodu Milorada Pavića – puškinolik. Ili najnoviji prevod Esterhazija iz pera Save Babića. Ima deonica kada poželite da zagrlite prevodioca, toliko je jedar, nesebičan, raskošan ili škrt, već kako treba…jezik prevoda. Nedavno sam se vratila nekim naslovima iz ruske klasike. Možda je došlo vreme za novu redakciju ponekog prevoda, ako već ne i novi prevod. Mislim i da je došlo vreme rečnika pojedinih pisaca. A rečnik rima!? Da li je to uopšte moguće", pita se Draginja Ramadanski, koja za kraj dodaje detalj:

"Verovali ili ne, još nije iznađen način da se Sterijini Rodoljupci valjano prevedu na mađarski jezik. Zašto? Zato što je zamašan deo ovog genijalnog teksta napisan na mađarskom! Tradicionalno orijentisani prevodioci, koji fetišizuju jezik, našli su se u nebranom grožđu. Kako signalisati inorodnost mađarskog govornika spram ostalih? Za adekvatan prevod često nije potreban rečnik, već – dosetljiv prevodilac".