Više od drame

Promena zaista deluje radikalno: od ove godine, od svog 52. izdanja, Sterijino pozorje više nije festival domaće drame, već domaće drame i pozorišta. To znači, drugim rečima, da se za najprestižniju nacionalnu pozorišnu nagradu ne takmiče, po prvi put u njenoj istoriji, samo inscenacije domaćih komada, već i predstave rađene po stranim komadima, pa i one u čijoj se osnovi ne nalazi klasičan dramski tekst ili dramatizacija.

Ova promena ima dugu predistoriju, čijom se pažljivijom analizom može doći do zaključka da ona baš i nije toliko drastična, kako je na početku pretpostavljeno. Ona čak može da posluži i kao dobar primer kako se značajne kulturne institucije mogu temeljno koncepcijski reorganizovati, a da se time ne uništi njihova tradicija, što u jednom duboko polarizovanom društvu, kao što je naše, deluje gotovo kao – nemoguća misija... Da bi se odbranila ova smela teza o promenama na Pozorju kao modelu uspešne koncepcijske obnove institucija kulture, treba se vratiti u prošlost, u okolnosti u kojima se javila goruća potreba da se nešto menja.

Uključivanje stranih predstava

Raspadom Jugoslavije, početkom devedesetih godina, Sterijino pozorje je zapalo u dvostruku krizu, istovremeno kulturološku i estetsku. Kulturološka se ogledala u tome što je Pozorje izgubilo jugoslovenski predznak, koji je bio od suštinskog značaja, jer je ova institucija i osnovana kao mesto za podsticanje razvoja, upoznavanja i razmene u okviru dramskog i pozorišnog stvaralaštva republika bivše zemlje. Estetska kriza javila se zbog toga što je, usled sužavanja selekcije na srpsku i crnogorsku dramu, a u kombinaciji sa zadržavanjem istog broja predstava u konkurenciji, došlo do opadanja umetničkog nivoa programa i, shodno tome, urušavanja integriteta Sterijine nagrade.

Kada sam 2003. godine postao prvo selektor, a zatim i umetnički direktor Pozorja, počeo sam da sprovodim one strateške promene koje sam, godinama unazad, u kritikama festivala, sugerisao kao mogućno rešenje za aktuelnu krizu identiteta i kvaliteta. Promene su započete uključivanjem stranih predstava rađenih po našim komadima u takmičarsku selekciju, u čemu je od velikog značaja bio međunarodni uspeh dramskog dela Biljane Srbljanović. Ovaj nivo intrenacionalizacije imao je dve funkcije:

a) kulturološku – uvid u to kako strani reditelji i drugi pozorišni stvaraoci razumeju našu dramu

b) estetsku – direktno poređenje, na bazi domaće drame, umetničkih dometa našeg i svetskog teatra.

Ostvarene su obe funkcije, pa smo tako mogli da, na primer, vidimo švajcarsko čitanje Profesionalca Dušana Kovačevića, drugačije i složenije od onog koje je u našoj predstavi sproveo sam pisac u ulozi reditelja. S druge strane, estetsko poređenje je detektovalo ozbiljnu krizu, u prvom redu, srpske režije, ali i drugih segmenata pozorišnog čina. U protekle četiri godine ni jedna naša predstava nije pobedila na Pozorju, ni jednom naš scenograf nije dobio nagradu, a samo jednom naš reditelj!

Drugi nivo internacionalizacije ogledao se u uvođenju novog programa, Krugovi, koji je odmah stekao naklonost publike, medija i stručne javnosti. Cilj ovog programa je taj da se, dovođenjem stranih predstava biranih po tematskom kriterijumu koji se menja svake godine, srpska drama i pozorište postavljaju u šire krugove – estetske, kulturološke, socijalne – da se utvrđuju veze između tema i poetika prisutnih u našem pozorištu i onih koje se javljaju u stranom pozorištu, pre svega (ne i nužno) onom iz regiona. Krugovi su, u izmenjenim političkim uslovima, preuzeli kulturološki zadatak upoznavanja i poređenja u nekom širem kontekstu, koji je Pozorje ranije obavljalo u granicama Jugoslavije.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina, festival u Užicu je zapao u umetničku krizu, tako da su se stvorili uslovi, u koordinaciji s užičkim kolegama i uz konsultacije s vodećim pozorišnim ljudima, da Pozorje preuzme ingerencije tog festivala, te sprovede i onu drugu stratešku promenu – postane festival domaće drame i

Pozorište u celini

Razlozi za ovakvo koncepcijsko širenje su brojni. Pozorje je osnovano pedesetih godina s misijom da "interveniše" u onoj oblasti pozorišnog stvaralaštva koja je tada bila u najvećoj krizi, a to je bila savremena domaća drama. Okolnosti su se, u međuvremenu, bitno izmenile, savremena drama je postala najznačajniji "proizvod" srpskog pozorišta, te zato tu funkciju prepoznavanja i suočavanja s problemima treba usmeriti prema drugim oblastima (režija, pozorišna kritika, pa i gluma). S druge strane, u savremenom pozorištu dramski, niti bilo koji drugi tekst, nisu nužna osnova pozorišne umetnosti; ovim širenjem koncepta festivala upravo su stvoreni uslovi da se u potpunosti legitimiše teatar koji nije dramski u klasičnom smislu, koji spada u drugačije

Tako selekcija 52. Pozorja obuhvata, pored klasičnog "dramskog teatra", i mjuzikl (Čikago), postdramsko pozorište (Sam kraj sveta), samosvojni autorski teatar (Cirkus Istorija). Poslednje ali ne i najmanje bitno, ova promena omogućava da za najznačajniju nacionalnu nagradu konkuriše naša celokupna pozorišna produkcija, a ne samo jedan njen deo, onaj zasnovan na domaćoj drami, što je bio slučaj od osnivanja Pozorja do prošle godine.

Pomeranje fokusa na pozorište u celini, ne znači da Sterijino pozorje zapostavlja savremenu domaću dramu, što je bila osnovna primedba na račun najnovijih promena. Osim selekcijom za festivalski program, Pozorje može i na druge načine da promoviše domaću dramu: da naručuje drame za festivalsku produkciju, da ih objavljuje u časopisu Scena i drugim izdanjima (upravo je izašao drugi tom Antologije najnovije srpske drame 1995-2005), da realizuje ideju konkursa za najbolju savremenu dramu... Zato mi se čini da je petogodišnji proces promena pokazao da se transformacija i tradicija međusobno ne isključuju. Novi koncept čuva glavne principe Sterijinog Pozorja – razvoj nacionalog pozorišta i drame, multikulturalnost, pouzdano utvrđivanje najviših vrednosti domaćeg teatra – ali ih zato, bez tradicionalističke sentimentalnosti, prilagođava novom vremenu.