Više od hleba

Žetva pšenice je u punom jeku. Nešto ranije nego što je za naše podneblje uobičajeno, ali, prema prvim izveštajima sa njiva – zrno je izuzetnog kvaliteta, a prinosi, kao i uvek – veoma šaroliki. Od jedne do osam tona po hektaru. Prema procenama stručnjaka, ovogodišnja pogača biće "teška" oko dva miliona tona. Sa lanjskim prelaznim zalihama sasvim dovoljno za prehrambenu sigurnost zemlje, a za izvoz, kažu, pretiče oko 250.000 tona hlebnog žita.

Na prvi pogled sve kako se samo poželeti može. Mnogi, pogotovo trgovci, već zadovoljno trljaju ruke. Naruku im ide i izuzetno dobra cena pšenice u komšiluku. Na budimpeštanskoj berzi tona pšenice za isporuke u avgustu staje svih 197 dolara. Ne tako davno, pre koju godinu, mi smo je prodavali po upola nižoj ceni.

Izvozom, dakle, tog viška, od oko 250.000 tona, Srbija bi mogla da zaradi oko 50 miliona dolara. Lepa para. Nema šta. 

Suština stvari, međutim, nije u tom i takvom poslu, ma koliko para trenutno donosio i jačao našu nezavidnu ukupnu izvoznu poziciju. Srbija nije Amerika ili Kanada pa da pšenicom seje milione hektara i da na osnovu toga postiže zavidne izvozne rezultate. Ogromne površine, prosečan prinos i evo robe za gladan svet. Naš cilj, o kome je pre neki dan govorio u "Politici" i sam resorni ministar dr Slobodan Milosavljević, a o čemu se kod nas, nažalost, još ništa ozbiljnije ne preduzima, nije, niti može biti izvoz suvog zrna, ma kakva mu cena bila, već njegova prerada, pa tek onda izvoz. Isplativije je praviti makar i rezance za supu, nego izvoziti golo žito. Da se ne govori o hiljadama drugih proizvoda od hlebnog žita kroz koje bi cena tone pšenice bila višestruko veća od svake berzanske cene.

Nama, dakle, treba nešto više od hleba. Nemamo računare ili automobile za izvoz, ali imamo to malo zdrave hrane koju nudimo u najrudimentarnijem obliku. Umesto da od naših malina, najkvalitetnijih u svetu, napravimo bar poluproizvode ili neke prerađevine višeg oblika, mi ih prodajemo u smrznutom stanju za nekoliko evra po kilogramu. Zato oni koji je od nas nabavljaju prave od njih čudesa. Veoma često ta roba nam se, naravno, sa našim malinama u njima, pojavi po vrtoglavoj ceni u našim prodavnicama.

Jasno je da Srbija, trenutno, ovakva kakva jeste, ne može za noć od povremenog izvoznika agrarnih viškova da postane moćan eksporter hrane visoke tehnologije, ali koliko danas treba da otpočne sa prvim koracima u tom pravcu. A to ne može biti prepušteno nekakvoj "nevidljivoj ruci tržišta" i interesima pronicljivih preduzetnika. To, bar u početku, mora biti posao države, oličene makar u nadležnom ministarstvu poljoprivrede, čiji prvi čovek za jesen najavi dugoročnu strategiju razvoja agrara. Za takav potez nisu nam potrebni Evropska unija, Ujedinjene nacije ili, ne daj bože, Hag. Možemo mi to i sami. Valja se, za početak, dobro organizovati i bez kompleksa iskoristiti današnje iskustvo onih zemalja koje su pre dvadesetak godina sa zavišću gledale šta smo to mi tada radili. Vreme je da počnemo da učimo od drugih.