Mogućnost i dužnost

Kao jedno od najizanđalijih opštih mesta koja najmanje oslikavaju istinu, u srpskom javnom govoru sve više se pokazuje sintagma „građanska dužnost” u kontekstu govora o izborima. Umesto toga, glasanje je građanska mogućnost, što – još više od ispotpolovične prošlogodišnje izlaznosti u drugom krugu predsedničkih izbora – pokazuje i prošlonedeljna izlaznost u Zemunu. Ona bi trebalo da bude glavni utisak ovog lokalnog političkog nadmetanja. Koliko god ubedljivo zvučao nečiji trijumf sa više od 50 odsto glasova, suštinskija od njega morala bi biti činjenica da je, kad se sve sabere i podeli, obezbeđen sa manje od 20 procenata opredeljenih birača. To što će ta činjenica ubrzo biti uglavnom zaboravljena, samo je delić mehanizma zaborava koji na srpskoj političkoj sceni fantastično funkcioniše. U ovom slučaju okidači za taj mehanizam nalaziće se u bučnim pobednim interpretacijama koje već uveliko zaglušuju, kao i u tome što će, po mnogo čemu sudeći, zemunski izbori sa ovakvim rezultatima verovatno poslužiti kao uvod u nešto mnogo veće – prevremene republičke izbore. Odista, teško da ima realpolitičnijeg gesta od pokušaja pretakanja dvadesetak odsto podrške birača u mogućnost obezbeđivanja apsolutne vlasti.

Masovno odustajanje Zemunaca od pominjane građanske mogućnosti u dobroj meri jeste odustajanje od stanja kakvo je u knjizi „Značenje Sarkozija” ovako opisao jedan od najznačajnijih novijih filozofa, Francuz Alen Badiu: „I tako, oni idu i glasaju za jednog ili drugog kandidata među kojima nema razlika. Oni su zapravo potpuno dezorijentisani, kako se pokazuje kada sledeći put promene svoje mišljenje, tek da vide. A opet, država i jednodušni glas štampe, u svojim komentarima glasanja, predstavljaju tu očiglednu dezorijentaciju kao izbor, na taj način se ograđujući od svake odgovornosti (...) Glasanje tako stvara jedinstvenu iluziju koja prolazi tu dezorijentaciju kroz lažni filter izbora.”

Zaista je potpuno razumljiva biračka apstinencija svakog ko ne želi da učestvuje u održavanju hibridnog prozapadno-nacionalističkog sistema koji ne nudi nikakve ekonomske mere za poboljšanje očajnog životnog standarda, a što je formulacija koja može da se odnosi i na postojeću i na prethodnu vlast. C tim što je aktuelna nastupila kudikamo odlučnije u smislu spoljne politike i odnosa spram kriminala i korupcije. Ali, što bi rekao jedan narod, ,,od toga se ne živi”. Štaviše, ako neko glasa na izborima kojima se ne menja sve veća glad, bez obzira koga zaokružio on je učestvovao u biranju sve veće gladi, opšte a često i sopstvene.

Jedini problem ovakve postavke jeste u tome što je i postojeća izlaznost od nešto više od trećine birača s postojećim izbornim zakonom dovoljna za demokratsku podršku jednom prividu. I što bi od ukidanja praga izlaznosti tek mnogo veća apstinencija možda mogla suštinski da dovede u pitanje legitimitet sistema. Ali ljudi koji ne glasaju po pravilu su veći individualci od onih koji učestvuju i samim tim bi se teže organizovali da zajedno dođu do obesmišljavajuće neizlaznosti, počev od toga što mnoge od njih takva akcija zacelo ne zanima. Pošto je sve već tako, lako može da nastane još jedan paradoks kakvima srpska politička scena već decenijama obiluje. Razumljivim ignorisanjem sistema u koji ne veruju, građani, u slučaju da se nedeljno zemunsko iskustvo ispostavi kao pars pro toto za prevremene državne izbore, praktično mogu da potpomognu uspostavljanju svojevrsne diktature. Kako bi se drugačije nazvao odnos u kojem bi se sa podrškom 20 odsto birača vršila apsolutna vlast? Valjda je suština demokratije u tome da bi o vlasti trebalo da odluči većina, a ne manjina. I, tek u pomenutim okolnostima, ako do njih dođe, razne građanske mogućnosti stvarno bi prešle u građanske dužnosti.