Američki vojni avion – atrakcija Brajkovca

Avion u centru sela nije uobičajen prizor. Pa još američki vojni vazduhoplov „tanderdžet” i to usred Brajkovca kod Lazarevca! Tajnu ovog fenomena zna Bogoljub – Boća Višnjić, rodom iz ovog mesta koje broji oko hiljadu žitelja. Ima 85 godina i 18.500 sati leta za četiri decenije pilotskog staža u „Jatu”. Sada je uveliko u penziji, a meštani ga smatraju „alfom i omegom” Brajkovca.

– Ovaj avion koristila je jugoslovenska vojska od 1953. do 1968, a ja sam 1986. ubedio tadašnji vrh JRV i PVO da ga dopreme ovde – odaje Višnjić tajnu kako je aeroplan na „stalku” postao seoska atrakcija.

I ostatak jezgra Brajkovca je živopisan. Tu su frizerski salon, vrtić, velika prodavnica, kafić, mali spomen-park... Dok se kafane po Beogradu zatvaraju, ovdašnja se – renovira. Još kad namernik čuje da u ataru prečnika osam kilometara postoje četiri groblja, da igralište lokalnog FK BSK (Brajkovački sportski klub) ima rasvetu ili da se ovde nalazi i zajednica pod patronatom SPC za odvikavanje od droge, jasno je da ovo mesto po šarolikosti odskače od učmalih beogradskih obodnih naselja.

Raznovrsne su i profesije meštana. Poljoprivreda je na prvom mestu: gaji se pšenica, kukuruz, ali i šljiva. Ima i zanatlija, posebno kamenorezaca, što je logično jer u Brajkovcu postoji i kamenolom – izvor građevinskog materijala i radnih mesta za ovdašnje stanovništvo.

– Iz tog majdana vađen je kamen za Mostarsku petlju, a od stene koja je izvađena u celosti, napravljen je spomenik Uzun Mirku u centru Brajkovca – objašnjava Višnjić.

Ima i onih – mahom mlađih – koje agrar, zanat i tucanje kamena ne zanimaju, pa jure posao u „Kolubari”. Ako ga ni tamo ne nađu, možda krenu stopama ovdašnjih iseljenika, rasutih od Švedske do SAD-a, čije kuće koje se tu i tamo videpo selu upadljivo odudaraju od tradicionalne arhitekture.

Od zdanja u duhu starih vremena izdvaja se crkva brvnara, koja se u Brajkovcu „nastanila”1846, kada se selo zvalo Smrdljikovac. Pretpostavlja se da je nastala na neutvrđenoj lokacijiza vreme turske vlasti, kada su ovakvi „montažni” hramovi pravljeni da bi lako mogli da se premeste pred Osmanlijama. Pored crkve je nekoliko tuja koje je poklonio bivši japanski ambasador Tadaši Nagai.

I ovo drveće je praznik za oči, ali najveće uživanje u prirodi je na obližnjem ribnjaku. I oni koji ne pecaju biće ushićeni dok sede na terasi i gledaju četiri hektara vode „raspoređene” u pet bazena, gustirajući riblju čorbu za koju se nadaleko čulo i koju po tajnom receptu pravi kuvarica Ljiljana Andrić.

– Po čorbi smo najčuveniji, ali imamo i ribu koju pečemo u furuni na drva ili na tanjirači. A ko dođe sa decom, može da zbrine mališane u ograđenom igralištu koje takođe pripada ribnjaku – objašnjava Ljiljana Andrić.

Na rastanku, Boća Višnjić vraća priču na „tanderdžet” u centru Brajkovca, prisećajući se prigodne anegdote.

– Svojevremeno jedan mališan nije poslušao upozorenje da se ne penje na avion. Uzverao se na letelicu, pao sa nje i povredio ruku. Kada su ga odvezli kod doktora, ovaj ga je pitao šta mu se desilo. Mališan je odgovorio: „pao sam sa aviona” i načisto zbunio lekara – kaže Višnjić.

----------------------------------------------

Uspevaju i smokve

Dok je Boća Višnjić pilotirao, po službenoj dužnosti je morao da se interesuje za meteorologiju. Tada je doznao da na obližnjem Stubičkom brdu, gde su u Kolubarskoj bici ratovale srpska i austrougarska vojska, sada okršaj vode mediteranska i kontinentalna klima. Obe se susreću na ovoj koti nadmorske visine od 390 metara. Zbog toga, u Brajkovcu uspeva da ponegde nikne smokva, čak i – limun.

----------------------------------------------

Gunjica i Smrdljikovac

Brajkovac je nazvan po najvećem izvoru pitke vode u selu. Pre toga je promenio dva naziva: Gunjica i Smrdljikovac. O tome kako je selo zavredilo ovaj potonji, živopisniji toponim – koji se sreće i na kartama iz 18. veka – postoje tri priče. Prva je da je to zbog svojevrsnih lipa crnog cveta – narodski: „smrdolipe” – koje u cvatu ispuštaju neprijatan miris po ataru. Po drugom predanju, za „krštenje” su zaslužni brojni ovdašnji izvori kisele vode iz kojih je „odisao” sumpor. Treća priča kazuje da su selom prolazili turski karavani koje su hajduci pljačkali, ubijajući sve koje bi zatekli u povorci. Tela nisu uklanjali, pa se smrad širio na sve strane.