Može li slika da reši naše probleme

Žolt Kovač (1975) pripada generaciji koja je odrastala i formirala se u izolovanoj i haotičnoj Srbiji, „gde je sve moguće i ništa nije moguće”, kako su o nama drugi pisali. Uprkos svemu, on je uspeo da u tom veoma klaustrofobičnom prostoru,zagađenom ratom, poput urbane gerile, u hodu sa svojom generacijom savladava lekcije iz umetničke prakse,učestvujući u živom komunikacijskom toku tada alternativnih muzičkih i vizuelnih događaja. Tako je Kovač svoje prisustvo na umetničkoj sceni tokom dve decenije markirao još u osetljivim tinejdžerskim godinama; generacijsku identifikaciju i razumevanje potvrdio je kao član rokbenda „Jarboli”, a potom se, delujući i u okviru umetničke grupe „Klipani u pudingu”, još za vreme studija likovnih umetnosti, jasno pozicionirao i u polju vizuelnih umetnosti. Svoju prisutnost učvrstio je učestvovanjem na referentnim izložbama tokom devedesetih godina u Srbiji i inostranstvu.

Žolt Kovač pripada izuzetno zanimljivim, duhovitim i inteligentnim stvaraocima,koji na sofisticirani način integrišu matricu vremena u svoj rad,čineći ga subverzivnim i aktuelnim.

Jedna od uporišnih tačaka u konceptu njegovog rada bazira se na problemu autoriteta slikarskog medija (u klasičnom smislu),što u svojim radovima jasno potencira. Između ostalog, on aktuelizuje kompleksne probleme vezane za prirodu slike,kao i krhke odnose institucija, sistema vrednovanja umetnosti i/ili figure umetnika, o čemu u tekstu kataloga naslovljenog „Može li slika rešiti naše probleme?” piše Ana Bogdanović.

Insistirajući na suštinskim a ne formalnim načelima umetnosti,Kovačevi radovi relativizuju značaj slikarskog dela samog po sebi,insistirajući na vitalnom komunikacijskom kodu između rada i posmatrača.

Za razvijanje ovog autorskog ikonoklastičkog koncepta sa čitljivim vizuelnim porukama,autor preferira situacije iz svakodnevnog života,bez obzira na to da li se oslanja na figuraciju, kao u ciklusu „Prazno vreme” iz 2008. godine,ili tzv. apstrakciju, kao u novim „Sjajnim slikama”, upravo izloženim u Kulturnom centru.

Može se reći da je imperativ vremena i njegove različite distorzije ugrađen u nove Kovačeve sjajne slike. Ležerne dizajnerske male poruke (na malim formatima),lakih vizuelnih simbola-znakova na bojenom fonu,uz koje je ispisan tekst – Volim, Tu sam, Molim, Hvala, Slušam, Izvini – neposredno artikuliše ključni sistem građanske komunikacije. Iz sfere svakodnevice Kovač ovaj svojevrsni poučnik produbljuje i izoštrava u radovima većeg formata (92x124cm) pa uz bojene akcente ispisuje rečenice „Država neće rešiti naše probleme”, „Neko je hteo nešto da nam kaže”, „Deklarativna država”.

Metalik boja na aluminijumu,koju u ovim radovima koristi dosledno, u očekivanom interaktivnom odnosu, demistifikuje značenje i sjaj reči koje imaju uporište u današnjem vremenu,aktuelizujući hamletovsku čuvenu dilemu. Žolt Kovač očito donkihotovski veruje da slika/reč poseduju moć da utičuna promenu svesti. Možda to i nije više samo utopija. Možda slika i može rešiti naše probleme? Setimo se čuvenog Čerčilovog stava iz vremena Drugog svetskog rata, kada je na pitanje o odvajanju novca za kulturu u vreme rata odbrana glasila: „A šta ćemo onda braniti?”