Karl Poper i Prvi svetski rat

U svojoj intelektualnoj biografiji (Traganje bez kraja, 1975), profesor filozofije i teorije saznanja u Londonu, Karl Poper (rođen u Beču 1902, umro u Engleskoj 1994) govorio je, pored ostalog, o svom detinjstvu, a i o okolnostima odrastanja.

Bio je liberalnih političkih opredeljenja sa vidnom kritičkom nastrojenošću prema filozofijama i političkim stanovištima Hegela i Marksa, kao i bečkoga neopozitivizma. Kao dečak sa svojih 12 godina drugovao je sa pristalicama Ernsta Maha i Vilhelma Ostvalda.

U tome krugu upoznao je izvesnog Arnta, čije političke poglede nije odobravao Poperov otac – Simon Zigmund. No, bilo je bezuspešno odvojiti sina Karla od uticaja Mahovog kružoka. Karl Poper je sa Arntom i članovima kružoka okupljenih oko Maha i Ostvalda – a  zvali su se „monistima“ – bio na jednom izletu. Poper je taj skup ovako opisao:

„28. jun 1914. Predveče, kad smo se približili predgrađu Beča, čuli smo da je nadvojvoda Franc Ferdinand, austrijski prestolonaslednik, ubijen u Sarajevu. Otprilike nedelju dana kasnije, majka je mene i moje dve sestre povela na letnji raspust u Altozi, seoce nedaleko od Salcburga. I tu sam, na svoj dvanaesti rođendan, primio od oca pismo u kojem me obaveštava da mu je žao što ne može da prisustvuje mome rođendanu.”

Pismo je završio rečima: „...jer je, na žalost, izbio rat (denn es ist leider Krieg).” Pošto je to pismo stiglo na dan faktičkog objavljivanja rata između Austrougarske i Srbije, čini se da je otac unapred uviđao da je rat neizbežan. Inače, Karlov otac, doktor prava, radio je kao advokat i pravni zastupnik.

Kasnije se Karl Poper prisetio još nekih detalja. Po izbijanju rata zavladala je, veli, „zaglušujuća buka patriotizma po celoj zemlji, u kojoj su učestvovali čak i neki članovi našeg, ratu sasvim nesklonog kružoka”, a nasuprot njima, moj „otac (Simon Zigmund), beše tužan i deprimiran”. Jednom reči, bilo je mnogo toga što je uznemiravalo mladog Popera?

Pokušao je da razume kako je bilo mogućno da su odjednom članovi kružoka, monisti – mogli podržavati rat?! I evo njegovog odgovara.

„Kasnije sam se često prisećao ovih dana. Pre rata mnogi članovi našeg kružoka raspravljali su o političkim teorijama, koje behu sasvim pacifističke ili su se veoma kritički odnosile prema postojećem poretku, prema savezu Austrije i Nemačke i ekspanzionističkoj politici Austrije na Balkanu, naročito prema Srbiji. Bio sam preneražen činjenicom da su oni odjednom mogli da postanu zagovornici upravo takve politike.” (Sva podvlačenja su moja.)

U ovoj autobiografskoj ispovesti Karla Popera zanimljivo je njegovo opisivanje atmosfere koja je vladala u školi tih dana kada je rat otpočeo, a zatim analiza propagandne mašinerije s ciljem da se optuži Srbija da je ona „objavila rat Austriji”!

Teško je ne uočiti kako će shodno istoj propagandnoj materici Srbija i u potonjoj istoriji jednako biti satanizovana! U nastavku knjige, gotovo u ispovednom tonu, Karl Poper beleži i sledeće.

Od početka rata, „za nekoliko nedelja, pod uticajem ratne mašinerije u mojoj školi, postao sam pomalo zaražen sveopštim raspoloženjem.

U jesen 1914. napisao sam šašavu pesmu Slavljenje mira, u kojoj se izražava pretpostavka da su Austrijanci i Nemci s uspehom odbili napad (tada sam verovao da smo ’mi’ napadnuti) i opisuje i slavi ponovno uspostavljanje mira. Mada to nije bila naročito ratnička pesma, uskoro sam se najdublje postideo pretpostavke da smo ’mi’ napadnuti.

Shvatio sam da su austrijski napad na Srbiju i nemački napad na Belgiju jezive stvari i da je ogromni propagandni aparat nastojao da nas ubedi kako je to bilo opravdano. U zimu 1915–1916. postao sam ubeđen (...) da je povod koji su isticali Austrija i Nemačka, u stvari, izmišljeni povod i da zaslužujemo da izgubimo rat (i da ćemo ga zbog toga i izgubiti)”.

Karl Poper je to svoje rezonovanje – a imao je onda svega četrnaest godina (1916) – izložio ocu Simonu Zigmundu. Ovaj je najpre bio sumnjičav prema dečakovim stavovima, da bi, dodaje Poper, otac „ipak moj stav uzeo vrlo ozbiljno i posle poduže diskusije izrazio spremnost da se složi sa mnom”.

Ovaj tekst je svojevrstan prilog kritici i razumevanju propagande u interpretaciji istorijskih činjenica, kao i uloge predrasuda i resantimana.

Uostalom, kao profesor teorije saznanja, Karl Poper je kao logički smisleno podržavao „saznanje ili mišljenje u objektivnom smislu”, dakle, „nezavisno od nečije tvrdnje ili dispozicije”, od predrasuda, od interesno orijentisanih, ideoloških ili političkih determinacija. Nasuprot tome, saznanje koje je opterećeno pomenutim, ateorijskim činiocima, logički je nedostatno, pa ga je Poper s pravom odredio kao subjektivno.

Profesor univerziteta