Donator pa diplomata

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, maja – Kad ovdašnji momci i devojke grupno krenu automobilima u provod, gde je predviđeno i ispijanje alkohola, neke među njima proglase za DD. To je skraćenica za specijalno zaduženje "dezignejtid drajver" – označeni, naimenovani, vozač.

Nosilac takvog zvanja podvrgava se režimu strogog odricanja – ne okuša alkohol, da bi često "nacvrckane" saputnike razvezao do kuća bez izlaganja saobraćajnim rizicima, u koje spadaju policijske kontrole i rigorozne kazne za pripite vozače. Svojim prinudnim trezvenjaštvom DD omogućava bezbrižnu zabavu društvancetu, koje ga doživljava i kao "delegata dobročinstva".

Polemika oko milionera

Skraćenica DD mogla bi da se "sklepa" i za druge vrste aktivnosti. Sa značenjem, na primer: donatorski diplomati.

Učestala je, naime, praksa da donatori predsedničkih kampanja dolaze na čelo diplomatskih predstavništava SAD po svetu. Kandidat koji pobedi u trci za Belu kuću udovoljava, ukazuju hroničari, želji pojedinih izbornih finansijera da biografije obogate titulom ambasadora.

Javnost se ovih dana vanredno uzbudila zbog jednog takvog naimenovanja. Na mesto ambasadora u Belgiji, predsednik Džordž Buš je odredio velikog donatora svojih i kampanja njegove Republikanske partije, Sema Foksa, biznismena – multimilionera iz Misurija, koga članovi Demokratske partije, većinske u parlamentu, smatraju "izrazito nekvalifikovanim za taj posao".

Pomenutom se zamera, uz ostalo, i da je sa "50.000 dolara finansirao isfabrikovano osporavanje" odlikovanja, stečenih u Vijetnamskom ratu, demokratskog kandidata Džona Kerija na predsedničkim izborima 2004. godine. Televizijski spotovi s tom "prljavom igrom", procenjuje se, znatno su doprineli Bušovoj pobedi...

Suočen sa otporom senatora, Buš je u martu povukao predlog za Foksov izlet u diplomatiju, ali je ubrzo potom iskoristio uskršnji parlamentarni raspust i dekretom dodelio ambasadorsku funkciju tom svom 77-godišnjem kadru. Po ovdašnjoj proceduri, šef države ima pravo na takva vanredna postavljenja, kad parlament ne zaseda, ali kritičari tvrde da je ovom prilikom ipak "dara prevršila meru".

Prvi put u poslednjih četvrt veka je, kažu, jedan predsednik tim vanrednim postupkom postavio na funkciju nekog kome su prethodno senatori najavili – blokadu kandidature. Novoimenovanom prebacuju, takođe, da "ne zna nijedan strani jezik, da je navikao na kupovinu preduzeća i pravljenje para, ali da nema veze s diplomatskim delikatnostima".

Sedam bivših ambasadora je uputilo pismo Bušu sa zahtevom da ne pošalje Foksa u Belgiju, jer takvo postavljenje "može da podrije legitimnost drugih (Amerikanaca) na vitalnim službenim mestima širom sveta". Portparol Bele kuće Aleks Konant je odgovorio da je Foks "kvalifikovan da u Belgiji valjano reprezentuje predsednika".

Foks se od osporavanja brani i pričom kako "oseća da se u biznisu, koji se protezao i po Evropi, dugo obučavao i za ovaj ambasadorski posao". Evidentičari podsećaju pak da su on i njegova supruga Merilin od 1993. godine uložili oko dva miliona dolara u izborne napore republikanaca, i sugerišu da je tako "kaparisano" ambasadorsko mesto.

Iako deluje kao izuzetak, Foks je više – deo pravila, predočava vašingtonski Centar za uzvratnu politiku. Istraživači te nepartijske organizacije računaju da je sadašnji predsednik SAD postavio "bar 43 donatora na ambasadorske položaje". Takvom "običaju" se protivi i potpredsednik Udruženja američke službe spoljnih poslova, Stiv Kešket, uz poređenje da "šef bolničkog hirurškog odeljenja ne može da bude čovek koji nema medicinsko iskustvo".

Njemu se čini i da je Amerika "jedina demokratska zemlja koja rutinski daje ambasadorska mesta kao nagrade za političke donacije i političku lojalnost". Možda nema u vidu slične procese u drugim sredinama, ali se preispitivanja usmeravaju na sopstvenu kuću, pa analitičar Rob Hotakainen piše "da je u poslednje četiri decenije, gotovo svako treće ambasadorsko (američko) nameštenje dato privatnim licima, velikim donatorima bez kvalifikacija za spoljnopolitičku delatnost".

Najradije – u Evropu 

Ni vanredna predsednikova postavljenja, u vreme parlamentarnih "raspusta", nisu baš neuobičajena. Zvanična statistika pokazuje da je Buš dosad napravio 165 takvih poteza, po čemu zauzima četvrto mesto na istorijskoj tabeli. Rekorder je Ronald Regan (vladao 1981–1989) sa 243, a slede Hari Truman (1945–1953) sa 195 i Dvajt Ajzenhauer (1953–1961) sa 193 "raspusna" naimenovanja.   

Donatori većinom idu u razvijene zemlje s kojima Amerika već ima razrađene, jake veze – izveštava Centar za uzvratnu politiku. Od sadašnja 43 donatora – ambasadora nijedan nije u nekom kriznom kraju. Po evidenciji Centra – više od polovine ih je u Evropi.

Ovakvim navodima niko, naravno, ne osporava moć američke spoljne politike i njen doprinos bitnim svetskim uzletima i padovima. Ali, kako konstatuje šef katedre za studije međunarodne bezbednosti Univerziteta Jel, Pol Kenedi – nije dobro ni za SAD ni za ukupne međunarodne odnose da vodeća zemlja kao ambasadore šalje tako veliki broj osoba čiju glavnu kvalifikaciju čine zamašni prilozi domaćim izbornim kampanjama.

Unutrašnje i spoljne (ne)obaveznosti se, dakako, razlikuju, čak i kad mogu da se isto označavaju. U vašingtonskom gradskom saobraćaju je, tako, imenovanje DD u funkciji reda, dok je u spoljnopolitičkom saobraćaju postavljenje DD (donatora–diplomate) – mimo reda…