Kuhinjom leče traume

Amerikanci su opsednuti ledom u svim njegovim varijantama: u kockicama, ili srcima, u kamenitim santama, ili izmleven i krckav… a otkad je sa strujom u kuhinje stigao i svemoćni frižider (u prosperitetnim godinama posle Prvog svetskog rata) ova je sprava postala uz sve ostalo i nepogrešivo merilo porodičnog statusa.

Jer ako ti se ikada desi da zabasaš u kuhinju tvoga prijatelja ne daj da te zavara mermerno ostrvo usred velikog svetlog prostora, šporet i rerna kao iz vasionskih letilica svakojaki tosteri i mikseri, obavezni pljosnati ekran televizora koji viri iz nekog ćoška u plafonu… Okreni se frižideru i samo na osnovu njega zaključićeš sve o klasnoj pripadnosti i prinadležnostima svoga domaćina… o njegovom ukusu, sklonosti ka tehnološkim dostignućima i aspiracijama za budućnost… Ako moraš da otvaraš vrata da bi sebi iz posude izbacio led u čašu, beži od takvoga. Ako pak pritiskom na gotovo nevidljivo dugme sa fasade počnu da otpadaju sve vrste kristalčića, znači da je izabranik postigao zavidni nivo u društvenoj hijerarhiji…

Porodične mirođije

Viktorija Matranga, istoričar industrijskog dizajna, opisuje kako je frižider postao merilo ličnog prosperiteta… U arhivama Međunarodnog udruženja za aparate domaćinstva, koje se nalazi blizu Čikaga, mogu se naći gomile novinskih i magazinskih oglasa iz 1920. godine, gde gospoda u fraku i dame u večernjim haljinama stoje pored svojih hladnjaka najavljujući tako ekskluzivnu ledenu svečanost. Ali kuhinja je oduvek u Americi (a možda i u ostatku sveta) savršena pozornica za lične porodične priče. I one koje se kuvaju u višegeneracijskim čorbama i o onim mirođijama u familiji koje se nalaze u svakoj od njih. Tek je od dvadesetih godina, međutim, u njih uveden i neophodan rashladni elemenat.

Znajući za sve to, jer ovde nema stvari i raspoloženja koje nije naučno ispitano i preispitano, proizvođači su se "prilagodili svim klasama nacionalnog ukusa". Ispitane su na najvišem nivou primedbe da su police u vratima suviše plitke i niske za bocu hladne vode koja se nosi u teretanu ili na trčanje, a da su posude za voće i povrće nedovoljno vlažne, suviše uske ili široke… Nestala je recimo iz američkih frižidera ona modla za jaja, jer sva se jaja ovde kupuju u već gotovom pakovanju. Vreme je novac, pa niko nema vremena da ih prepakuje u rashladne police.

Na kuhinjske aparate, Amerikanci su prošle godine potrošili 15 milijardi dolara, što je za dvadeset odsto više od prethodne. Prosečni Amerikanac u toku dana pedeset pet puta otvara vrata od frižidera, a "Dženeral elektrik" je, na primer, ispitao u posebnim laboratorijama spravljenim u obliku porodičnih kuhinja, kako čovek "intuitivno reaguje na unutrašnjost ove hladne moderne pećine". Da li ona izaziva strah, nadu, bes ili blaženstvo.

Pa ipak, svaka kuhinja ima svoju priču i svog kreatora… Ono što odgovara jednom može biti sasvim neprikladno za drugu osobu. U kuhinjska istraživanja uključili su se i antropolozi, posebno kada, kao što je slučaj sa imigrantima iz takozvanog trećeg sveta, ovu prostoriju koristi više generacija odjednom.

Čarobnjačko obedovanje

U frižideru  izvesnog "klasičnog minimaliste" po imenu Džesi Brauner, koji živi u prestižnom delu Menhetna, nema ostataka hrane pakovanih u plastične kutije, onog nepotrebnog tereta koji se skriva u rashlađenoj utrobi mnogih običnih ljudi. Brauner je autor knjige o kuhinji drevnog Rimskog carstva i o poslednjem obroku autora "Satirikona" Petronija.

U njegovoj minimalističkoj kuhinji, Brauner kao poklonik klasike, čuva parče veprovine (meso od divljeg vepra), garum (sos od ribljih iznutrica koji su koristili stari Rimljani) i posebnu vrstu ulja sa ukusom morskih plodova.

Opsednut klasičnim tragedijama, Brauner u kuhinji vidi komplikovana preispitivanja trauma iz detinjstva, i sopstvenog nadgrađenog karaktera. Pored pisanja, kuvanje je još jedini način da se kreira "idealni svet". Sve što u jelo staviš je tvoja lična odluka i ničija više. O džepu Amerikanci iz ovih slojeva uopšte ne razmišljaju.

Ono što u njegovoj kuhinji nećete videti jesu kredenci sa nagomilanim sudovima, teglice sa začinima i sosovima, sprave za meso, zdele i činije… Sve što ima, sakriveno je iza belih ravnih ploča. Pre neku nedelju pravio je večeru iz Rimskog carstva za dvanaest osoba, ali u kuhinji se ništa od svega toga nije videlo. "Uvek se trudim da izgleda kao da je reč o čarobnjačkom obedu", objašnjava ovaj "klasični minimalista".

Ekstremna je i kuhinja Džil Petidžon, koja kao proslavljeni zagovornik i kulinar specijaliteta od sirove hrane, nikad ne pali ni rernu ni ringle. Kuhinja joj gleda na njujoršku luku, a u njoj se spravljaju papazjanije "na hladnom mikseru". Njene alatke su noževi i blenderi, a u rerni joj i dalje stoji uputstvo za upotrebu. I to je Amerika: različiti ljudi i beskrajna raznovrsnost kuhinja uprkos evropskim predrasudama da Ameri znaju samo za brzu hranu.