Ministarstva na gram

Posle tri meseca pregovaranja Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Nova Srbija i G17 plus sastavile su novu koalicionu vladu. I samo što su ministri ušli u vladu, počela je diskusija o tome koliko oni vrede, da li znaju svoj posao, da li kod nas ministar može biti i političar koji nije stručan za oblast koja mu je poverena i zašto stranke nemaju unapred školovane i pripremljene stručnjake iz raznih oblasti, pa da posle izbora bez problema popunjavaju resore. Da li se tako radi i u svetu, ili oni imaju bolja rešenja od nas, a ako ih imaju kako da ih preslikamo?

Dr Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, kaže da se kod nas, načelno gledano, i u vlasti i u opoziciji trude da osposobe predstavnike vlasti. "Obično se zna ko će biti ministar finansija i uopšte ekonomskih resora, a više se traži ministar unutrašnjih poslova za koga se tako striktno ne traži određeno obrazovanje. Partije sistematski obrazuju svoje kadrove tako što šalju svoje ljude na skupove bliskih organizacija u svetu. Na takvim skupovima okupljaju se mladi ljudi koji uče političko komuniciranje, komuniciranje s javnošću...Neke partije kao DS i LDP se trude da obrazuju svoje ljude i osposobe ih za vlast. I vlast i opozicija moraju imati spremne ljude ako dođe do smene vlasti, jer obavljanje vlasti zahteva razne sposobnosti."

Ipak, to je lakše reći nego uraditi. Goati navodi primer konzervativaca i torijevaca u Velikoj Britaniji. Torijevci nisu bili dugo na vlasti, jer su protivnici vladali u tri mandata po pet godina. Zato sada imaju smanjene kompentencije i treba da se priviknu na vlast, naravno, ako je osvoje. Uostalom, kako je teško doći na vlast, a posle upoznati mehanizme vlasti najbolje zna opozicija Slobodana Miloševića koja je počela da upravlja narodom, nacijom i državom 5. oktobra. Iskreniji će reći da nisu znali gde se nalaze.

Goati kaže i da ministar ne mora da bude najbolji ekspert za posao koji obavlja. "Ministar finansija može u drugom mandatu da bude ministar privrede, jer je to otprilike ista orijentacija, ali ministar vera ipak ne može da bude ministar finansija. Ali, se naši političari, izgleda, ponekad rukovode komunističkom floskulom "kadrovi sve rešavaju", pa onda neko može da se bavi atomskom fizikom, a posle poljoprivredom. To je kao kada bi u fudbalskom timu postojao igrač koji bi mogao da bude golman i zadnji vezni i špic."

U Srbiji se od 1990. godine vlade i ministri često menjaju što ne bi bilo ništa strašno ako bi u ministarstvima bila čvrsta struktura koja opstaje bez obzira na smene ministara. Odlasci su temeljni i zato kada dođe novi ministar on nema ekspertsko okruženje. U prošloj vladi izuzetak je bio ministar nauke Aleksandar Popović, koji je sačuvao staru ekipu iako nije bila iz njegove stranke. Istina je i da je prethodna vlada donela dobar zakon po kome se pri promeni vlade u ministarstvima menjaju samo ministar i njegov zamenik, ali, kao što kaže Goati, to još nije pustilo korenje. "Italija je sedamdesetih godina prošlog veka menjala vlade i na nedelju dana ali su kabineti ostajali. Ekspertsko stručni deo je bio dobar, odnosno automatski pilot je radio. Mi nemamo taj profesionalno-činovnički aparat koji godinama nije menjan. Tako dobre škole koje prave profesonalne aparate imaju Francuska, Velika Britanija i Italija. To su moćne ekspertske službe od nivoa načelnika do ministra, dok kod nas kad ministar spakuje kofere spakuju ih svi."

U koalicionoj vladi svako hoće da uzme deo svog kolača. "To je selektivna motivacija. Prilježnim članovima stranke se mora dati ministarsko mesto, kaže Goati. U Belgiji se ponderišu položaji. Tako premijer ima tri poena, mlađi ministar jedan, a član užeg kabineta dva poena. I svaka stranka uzima onoliko poena koliko ima mesta u koaliciji. Koalicije su pragmatičan posao i to se prosto meri na gram. "Zeleni" u Nemačkoj su dok je Joška Fišer bio na čelu dobijali bonus jer su bili jezičak na vagi.

Koalicije su najčešći oblik vladavine. To se vidi iz podatka da su od 218 vlada u 12 zapadnoevropskih zemalja od 1945. do 1987. godine, čak 90 odsto bile koalicione. Dakle, u većini zapadnih demokratija izbori ne odlučuju ko će vladati, već umesto toga ko će vladati odlučuje se koalicionim pregovorima između stranaka. Kod nas je prva koaliciona vlada formirana 1994. godine između SPS-a i ND, i sve do sada su na vlasti koalicione vlade.

"Strah da će programski različite stranke srušiti koaliciju nije osnovan, jer ako su iste, veća će progutati manju, a ako su dve partije slične, članstvo postaje zbunjeno. Ali, u zemljama gde se moraju donositi krupne odluke i promene opasne su velike razlike među koalicionim partnerima u vladi", kaže Goati.