O istini
Kada srpskoj vladi ukažete na istinito stanje stvari u nekom sasvim konkretnom slučaju, po pravilu usledi sveden i lapidaran odgovor čije bi se poruke lako uklopile u reklamni spot, ali u neposrednom razgovoru deluju više nego banalno. Često su odgovori definisani od strane informativnih službi i marketinških timova utemeljeni na nedostojnom potcenjivanju publike. Svesna zamena teza i namerni promašaj teme glavno su oružje ovih osoba koje tvrde da brane istinu. Tako kada neko slučajno spomene da su stranke kojima pripadaju Nikolić, Vučić i Dačić na izbore izašle sa programom za Kosovo i Metohiju koji je bio znatno drugačiji od onoga što su do sada postigli i danas predstavljaju kao najbolje – stranački predstavnici i neki javni delatnici, budući ambasadori ili nevladini laureati vladinih donacija, u horu poviču kako su alternativa sadašnjoj politici „sankcije“ i „rat“.
Kabinet predsednika Republike Srbije ovih dana svetkuje. Kažu, predsednik je ostvario sva svoja predizborna obećanja. Istina, podneo je ostavku na mesto predsednika stranke, i ne meša se u rad stranke i izvršne vlasti. Kažu, privukao je strane investicije. Još samo da nabroje. Putovao je međutim 125.000 km i 880 metara (tri puta više nego Magelan!). No, Magelan je živeo u 16. veku i kada tu kilometražu podelimo na godinu dana mandata, vidimo da je predsednik dnevno putovao manje nego prosečni trgovački putnik ili beogradski taksista (koji uzgred, baš kao i portugalski moreplovac, ne koriste avione).
Niko da opovrgne činjenicu da strukturne reforme nisu počele, da vlada nema hrabrosti ni da oporezuje prazne stanove, nije u stanju zamrzne plate. Nemoguće je amnestirati Cvetkovićev kabinet, ali ova vlada se tokom prve godine mandata zaduživala tri puta više po sekundi (180 evra) od prethodne. Uostalom, o kakvom diskontinuitetu govorimo? Mlađan onda, Dinkić sada. Koalicija Radovan-Vilotići.
Korupcija je ipak suzbijena! Dvadesetak ljudi je u pritvoru, ali je „prvi koji je drugi“ rekao tužilaštvu „da radi slobodno“. Svi mu veruju, on je „novi Karađorđe“ (Milošević, Koštunica, Tadić ).
O politici prema srpskom narodu izvan Srbije i da ne govorimo. Nije ovde reč o već zaboravljenom statiranju u kroato-bulajićevskom bendu Njučetniks i njihovoj romantičnoj baladi „O Karlobagu, Ogulinu, Karlovcu, Sisku i Virovitici“. Govorimo o aktuelnom programu SNS-a. Gde smo sada: predsednik govori o „Bosancima“, predlaže pomirenje SPC – Crkve Sv. Save i nevladine organizacije iz Podgorice pod nazivom „Crnogorska pravoslavna crkva“, potpredsednik denuncira prethodnu vladu kako se mešala u unutrašnje stvari Crne Gore, pozivaju Srbe da se ujedine (ako nisu znali u skupštini Crne Gore je samo jedna stranka koja zastupa srpski narod u ovoj zemlji) i da uđu u vladu koja je nedavno falsifikovala predsedničke izbore, koaliciju koju čini i predsednik Skupštine RCG, koji tvrdi da su srpski svetitelji ustvari ratni zločinci. Šta je sadašnja vlada učinila za Republiku Srpsku? Program SNS čak spominje ujedinjenje Srbije i Srpske. Srpska danas ne samo da nije jedan od prioriteta politike već je suštinski zapostavljena. Ćute, dok srpske poslanike pokušavaju da linčuju u Sarajevu i zloupotrebljavaju decu kako bi im nametnuli ono što su u Brozovoj Jugoslaviji progonili kao beogradski hegemonizam. Novine koje uzdižu vladu već mesecima vode kampanju protiv vlasti Republike Srpske.
Svakako najveće licemerje predstavlja odnos prema evropskim integracijama. Dakle, da li mi ulazimo u EU zbog interesa države i građana ili zbog tuđeg novca? Da li smo izdali Srbe sa Severnog Kosova zbog datuma ili je reč o najboljem mogućem sporazumu? Premijer Dačić ni sam nije siguran. Vlasti tvrde da nema novih uslova za evropske integracije, a dva puta su im nemački državni funkcioneri javno poručivali da bez punog priznanja Republike Kosovo nema članstva u EU. Koliko su nas puta obmanjivali, ali to je berlinska i briselska stvar – mene boli saučesništvo Beograda u prevari. Biće da su najiskreniji bili bivši nemački ambasador Cobel kada je rekao da ćemo izgubiti Vojvodinu i Novi Pazar i istoričar Zundhauzen, koga „Evropejci“ u Srbiji nazivaju „velikim“, ocenjujući da su granice iz 1878. prirodne međe države Srbije?
Uspesi su, dakle, relativni. Eto, predsednik je tokom protekle godine dodelio 249 ordena i medalja. Šteta, Milošević je 1999–2000. dodelio oko 800. No, pobeda je, sva je prilika, bila veća.
Napredni klub