U zemlji nepoznatoj

"Centar za demokratiju" održao je nedavno, u sklopu svoje tribine Demokratski politički forum, raspravu o (društveno-naučnim) istraživanjima u Srbiji. U središtu pažnje ove rasprave trebalo je da budu činjenice o našem savremenom društvu. Nakon uvodničarskog iznošenja niza istraživačkih podataka, usledio je kritički osvrt Srećka Mihajlovića, započet tvrdnjom da – uza sve ponuđeno činjeničko obilje – mi o našem društvu znamo veoma malo. I zaista, ako pođemo od toga da naučno znanje mora počivati na teorijski zasnovanim istraživanjima, u kojima se primenjuje savremena naučna metodologija – jasno je da je savremeno srpsko društvo najvećim delom "nepoznata zemlja". Otkuda kod nas takva slabost društveno-naučnog znanja?

Pre desetak godina napisao sam, otprilike, sledeće: u Srbiji ima sociologa, ali nema sociologije. Tvrdnja je bila zasnovana na uvidu da je za formiranje neke naučne discipline neophodna "kritična istraživačka masa", a da je ona raspadom SFRJ nestala na izdeljenom državnom prostoru. Naravno, ograničenost "domaće" kritične mase može se danas nadoknaditi integracijom u međunarodnu naučnu zajednicu, kao što pokazuje primer Slovenije. Međutim, u uslovima relativnog siromaštva, a pogotovo izolacije Srbije tokom 1990-ih, takva je integracija bila dostupna samo pojedincima.

Srbija danas nije institucionalno izolovana, pa je tako, kao što smo pre nekoliko dana videli, uključena i u finansijsko-istraživački prostor Evropske unije. Ali, za takvo uključivanje razvijenost domaće nauke je neophodna, jer se evropski projekti finansiraju na konkurentskoj osnovi. Nema sumnje da će projekti naših naučnika biti u tome značajno hendikepirani, kako zbog saznajnih ograničenja (dosadašnjeg naučnog zaostajanja itd.) tako i zbog nerazvijene institucionalne osnove (kao – individualni! – učesnik u tri prethodna evropska istraživačka ciklusa, imao sam priliku da vidim koliko je velika institucionalna "logistika" neophodna da bi se rukovodilo evropskim projektom; za tako nešto malo je naučnih ustanova kod nas osposobljeno).

Tako se vraćamo na vlastite ekonomske pretpostavke, a one su više nego mizerne. Izdvajanja iz budžeta za nauku mere se u promilima društvenog proizvoda, i po tome smo pri samom dnu evropske lestvice! Drugim rečima, finansiranje nauke se ovde smatra troškom, a ne profitabilnim ulaganjem, pa se na njoj nastoji štedeti. "Uštede" se, u principu, postižu na dva plana: redukuje se broj projekata koji se finansiraju, kao i sredstva koja se ulažu u kadrove (i opremu). Pogledajmo, ukratko, posledice obe ove politike.

Kad je o projektima reč, pođimo od vlastitog primera. Zbog izrazito ograničenih sredstava, a raznorodnih istraživačkih interesa, sociolozi prisilno "združuju" svoje ciljeve tako da unutar jednog istraživačkog projekta prikupljaju podatke koji pripadaju veoma različitim problemskim poljima. Pošto "združivanje" podrazumeva i značajno redukovanje istraživačkih hipoteza, negativna posledica je dvostruka: isuviše raznorodno istraživanje, koje daje nepotpune podatke za svako pojedinačno područje.

Kadrovska "štednja" donosi, takođe, dve posledice: u naučnim je ustanovama premali broj istraživača, a i oni postojeći relativno su slabo plaćeni. Naučnici, naravno, u principu nisu nikada bili dobro plaćeni, ali su ranije imali značajnu statusnu kompenzaciju: naučne rezultate pratio je profesionalni i društveni ugled (anegdota da su naučnici toliko posvećeni istraživanjima da nemaju nikakav interes za materijalna dobra služila je kao društveni alibi za ogroman nesklad između doprinosa nauke društveno-ekonomskom razvoju i nagrađivanja naučnika). U današnjem svetu (koji su skoro potpuno pokorile neoliberalne vrednosti) društveni ugled rezervisan je isključivo za uspešnost u gomilanju novca (pa se čak ni moć više ne akumuliše zbog sebe same nego kao sredstvo za sticanje bogatstva). Stoga je razumljivo to što većina najdarovitijih mladih ljudi nastoji da se domogne zanimanja koja obećavaju visoke prihode. S obzirom na taj cilj, biraju se fakulteti na kojima će se studirati, a i oni koji odaberu manje "profitabilan" fakultet najčešće se, ukoliko su uspešni, umesto na naučnu karijeru, orijentišu na dobro plaćene poslove (ili, kao što znamo, napuštaju siromašnu zemlju).

Na taj se način, dakle, znatno sužava regrutacijska osnova za našu nauku (ovde nemam mogućnosti da komentarišem inače opravdane primedbe na ponašanje institucionalno utvrđenih ljudi iz nauke, koji sami rade malo ili nikako, ne žele da ustanove otvore talentovanim mlađim istraživačima itd.; ipak, samokritika nauke, ma koliko utemeljena, po značaju dolazi iza kritike društvenog položaja nauke). Rezultat je sledeći: i onda kada postoje uslovi za naučni rad, nema onih koji bi se tog rada prihvatili. Koristiću ponovo vlastiti primer. Zahvaljujući inostranim sredstvima, izveo sam nekoliko velikih istraživanja promena društvene strukture Srbije tokom poslednjih petnaestak godina, u kojima je prikupljena ogromna empirijska građa o ključnim aspektima postsocijalističke transformacije zemlje. Vrlo mali deo te građe iskorišćen je u mojim knjigama, u nekoliko zbornika koje sam radio s najbližim saradnicima i par doktorskih ili magistarskih teza. Iako bogata "ponuda" postoji (podaci su svima dostupni), "potražnje" nema, jer je "tržište" za ovu vrstu proizvoda sasvim atrofiralo. Naravno, na atrofiju je uticala i naša javnost: u izboru između složenog, često višesmislenog i zahtevnog naučnog uvida i drečavog mirisa skandala koji nose novac i moć, svako će pogoditi čemu će mediji dati prednost. Tako se zatvara loš krug: slaba zainteresovanost društva, ignorisanje medija i zaostajanje nauke proizvode dalje nazadovanje društva, potpunu moralnu ispražnjenost javnosti i na kraju beznačajnost nauke.