EVROPA SAD!

Ima li članstvo u EU alternativu? Dilema je stara ali aktuelna. Naročito kada Brisel pošalje uslove koje Srbija mora da ispuni. Spisak je duži od onoga koji su morale da odrade ostale države (već) uključene u EU, pa nije naodmet podsetiti na prednosti koje građanima donosi ulazak u "elitni klub".

Kao prvo, građanin EU putuje uzduž i popreko Evropom, bez viza. Drugo, Slovenac u "Ikei" u austrijskom Gracu, na primer, komotno pretovari auto nameštajem jer zna da kod kuće ne plaća carinu. Na nekadašnjim drumskim granicama unutar EU ne samo da nema carine, nego u državama uključenim u šengenski sporazum nema ni pogranične policije. Policajci su ostali u "sanitarnom kordonu" (međa sa 12 novih članica EU), ali i to polako nestaje.

Građanin EU može i da ostavi posao koji mrzi, zaboravi sredinu koju ne podnosi, napusti rođake koji su mu se na glavu popeli i ode nekoliko stotina, čak hiljada kilometara daleko. Onako kao što je advokat iz londonskog Sitija sve poslao u majčinu, preselio se u selo nadomak Bledskog jezera i od zapuštene krčme napravio turističku Meku… Brzu evakuaciju omogućavaju i niskobudžetne avio-linije, koje su plod evropskih propisa o liberalizaciji vazdušnog saobraćaja iz 1997. godine. Slično je sa mobilnom telefonijom. Nje u EU ne bi bilo da joj temelje nije 1987, usvajanjem zajedničkih digitalnih standarda, udarila EU.

Mobilnost zapošljavanja širom EU šansa je za one koji žive ispod evropskog proseka, jer Unija posluje po principu da radnicima, bez obzira na nacionalnost, sleduje "ista plata za isti rad". Proletarijat uživa solidna kolektivna prava, od plaćenog odmora do pritisaka na poslodavce putem kolektivnih ugovora.

Ogromno tržište podrazumeva jeftine, bolje usluge i proizvode. To se vidi na slovenačkoj, odnedavno "evropskoj" granici EU sa Hrvatskom. Hiljade hrvatskih nakupaca koji su nekad hrlili u Trst, Monfalkone, Lipnicu ili Klagenfurt, sada pazari po slovenačkim šoping-centrima, jer je razlika između cena kod kuće i u EU – značajna. Zato su Norveška, Švajcarska i Island, države koje nisu članice Unije, požurile da potpišu sporazume o slobodnoj trgovini sa Briselom, jer su shvatile prednost zajedničke pijace.

Bajka o EU kao ćupu zlata na kraju duge ima i turobnu stranu. Upoznali su je Poljaci i Slovaci koji su špartali novim zavičajem i trbuhom za kruhom stigli na jug Italije, nadajući se nadnici berača paradajza. Neki su završili kao roblje, neki nisu preživeli. Zato kritičari sve glasnije upozoravaju da Unija nije obećana zemlja u pogledu garantovanja socijalnih prava i ljudskih sloboda (što su iskusili "izbrisani" iz Slovenije, ljudi bez državljanstva poreklom iz "južnih" republika nekadašnje SFRJ), već poprište beskompromisnog povezivanja kapitala.

Evrokrate su shvatile da nije dobro kad je raja nezadovoljna, pa obećavaju blagostanje svih slojeva društva, a ne samo imućnijih. Takva EU je cilj zbog koga su ostale države preskakale teške, nekad se činilo nepremostive prepreke. Neke ih još preskaču. Države-kandidati moraju da svare oko 97.000 stranica direktiva i ostalih obaveznih evro-dokumenata podeljenih na 31 poglavlje. Većina je korisna, ali ima i balasta, a ne fale ni gluposti.

Hit je regulativa 2257/94 koja određuje koliko sme da bude zakrivljena banana ako hoće u EU. Dokument na osam strana opisuje da banana u dućanima Unije mora biti "najmanje 13,97 santimetara dugačka i 2,69 santimetara debela" i bez "nenormalnih devijacija". Slično važi za krastavce, breskve, šljive… Krastavci koji su kraći od 10 cm i nemaju bar 10 milimetara u prečniku – neće stići na evropsku trpezu kao roba prve klase, dok bakalnice od jula do oktobra ne prodaju breskve čiji je prečnik manji od 5,6 cm. Komisija EU je zbog takvih inovacija izložena sprdnji, ali birokratija odnosi pobedu i rečeni propisi o(p)staju.

Deset istočnoevropskih država moralo je da usvoji i brojna ograničenja na području poljoprivrede i zaštite okoline. Neke su morale da srežu proizvodnju šećerne repe, druge vina… Estonija je 2004. bila prisiljena da uvede 10.794 novih carina, dažbina, kvota i ograničenja za uvoz robe iz država koje ne pripadaju EU, što je negativno uticalo na standard života. Brisel obećava da vredi grcati jer sve to donosi prednost na duži rok.

Računice pokazuju da će 10 članica koje su u EU ušle 2004. samo za povećane troškove zaštite okoline potrošiti 120 biliona evra. Novajlijama deo štete Brisel nadoknađuje finansijskim injekcijama. Što je mač sa dve oštrice. Neki britanski analitičar otkrio je da je 10 novih članica na ime pomoći, posle ulaska u EU, primilo oko 41 milijardu evra. Posle ispunjenja različitih obaveza tih država prema EU klubu, "neto pomoć" se do kraja 2006. srozala na 10,6 milijardi evra. Institut "Kato" opominje da će se i to na kraju istopiti, jer nove članice zbog dostizanja ekoloških standarda moraju do 2013. da potroše oko 10 milijardi evra, godišnje.

Sve privrede novih, siromašnijih članica morale su da podnesu i "propise koji ubijaju radna mesta", a koji su napisani za mnogo bogatija društva. Paradoksalno u celoj priči jeste da uprkos strelicama na račun EU, jačaju razlozi za njen opstanak. I posledično za članstvo država koje nisu deo EU, na obodu Evrope.

Prvi razlog za članstvo je jednostavan – EU donosi mir i bezbednost. Tu je i integracija različitih ekonomija koja je smišljena da bi sprečila rivalstva između nacionalnih privreda. Taj zadatak EU obavlja kao sat.

Ne-članice moraju da se prilagođavaju komšijama u EU ionako, ako žele s njima da trguju. Valuta u razmeni je evro, čije prednosti hvale oni iz zone evro-valute jer lakše posluju, oslobođeni i troškova konverzija. Države poput Srbije prisiljene su da se prilagođavaju EU standardima, iako ne mogu da odlučuju u Uniji. Kad je već tako, nije li celishodnije da država, koliko može, kao član učestvuje u donošenju odluka umesto da je objekat eksploatacije ili puki izvršilac volje drugih?