Solidarnost jugopodmorničara

Još je Kromvel rekao da nema boljeg ambasadora od ratnog broda u stranoj luci.

Oni nisu uplovljavali u strane luke, ali su se često motali oko njih, ponekad su ulazili i u teritorijalne vode Italije i Albanije, boraveći pod vodom i po deset dana neprekidno, a da nikada nisu bili otkriveni. Podvodno su plovili i izvan Otranta, zaranjali i do 300 metara ispod površine mora, bili su pravi vukovi tamnih dubina. I plovili su na domaćim podmornicama, jer je SFR Jugoslavija bila jedna od 12 država u svetu koja je samostalno proizvodila podmornice. Jugoslovenske podmornice klase „Sava” bile su u to vreme bolje od italijanskih klase „Sauro”, zaranjale su dublje i imale manje zvučan odraz. Godinu 1991. Jugoslavija je dočekala sa 11 podmornica, pet velikih, tri klase „Heroj” i dve klase „Sava”, kao i šest džepnih podmornica klase „Una”, sa ukupno 300 mornara, podoficira i oficira podmorničara. I s projektom nove raketne podmornice.

Podmorničari su bili elita elite nekadašnje Ratne mornarice Jugoslavije. Onda je došao raspad države, podmornice su otplovile iz Lore za Tivat, neki su podmorničari otišli u penziju, neki su ostali. Nova država nije imala sluha za Ratnu mornaricu, posebno ne za podmorničare i 2005. godine 88. flotila podmornica prestala je da postoji. Na ovoj obali Jadrana više nema podmornica.

Osim jedne, „Heroj-821” koja je izvučena i izložena ispred Pomorskog muzeja nekadašnjeg Arsenala u Tivtu i, naravno, jedne džepne klase „Una” koju je Crna Gora još pre dve godine poklonila Srbiji, ali u Beogradu niko još da odluči ko će da preuzme i preveze tu podmornicu, koja je i dragoceni svedok nekadašnje tehničke i tehnološke moći bivše države SFRJ, pa tako i Srbije. Slovenci su svoju džepnu podmornicu, takođe dobijenu od Crne Gore, prebacili za mesec dana, postavili u vojnom muzeju u Pivki i zarađuju lepe pare od ulaznica.

Nekadašnji jugoslovenski podmorničari ostali su u dobrim međuljudskim odnosima, ostali su mornarička braća po oružju. Osnovali su svoja podmorničarska udruženja u Beogradu, Ljubljani, Puli i u Tivtu. I redovno se okupljaju. Nedavno su se opet okupili kao delegacije na jubilarnom 50. kongresu nacionalnih asocijacija podmorničara veterana u Kataniji.

Među 22 delegacije i 300 delegata bila su i tri admirala podmorničara, dva bivša komandanta nuklearnih podmornica i jedan heroj SSSR-a. U ime Srbije i društva „Podmorničar” iz Beograda kongresu se obratio pukovnik u penziji Milan Komar. Intonirana je i himna Srbije.

Bilo je to poslednjeg dana kongresa kada je na postament Mornaričkog spomenika položen zajednički venac, a u besprekornom redu bila su postrojena 22 šefa delegacija uz pridružena uniformisana lica italijanske Ratne mornarice koja su nosila zastave zemalja učesnica, dok su se na počasnoj bini nalazili prefekt Sicilije, čelnici vlasti Katanije i grupa aktivnih admirala RM Italije.

U radnom delu kongresa delegacija Grčke potvrdila je spremnost za organizaciju 51. kongresa u Atini maja 2014, a Engleska u Portsmutu 2015, dok je posle konstruktivnih diskusija šef ruske delegacije povukao svoju, doduše usmenu, kandidaturu za organizaciju 53. kongresa u korist Pule 2016. koja je priložila odlično urađen i obrazložen predlog. Delegacija Rusije će za sledeći kongres dostaviti potreban elaborat za kandidaturu 2017. u Sankt Peterburgu.

Kandidatura Pule imala je veliku podršku predstavnika Slovenije i Srbije i oni su značajno pomogli hrvatskoj delegaciji da dobije organizaciju 53. kongresa.

Inače, hrvatsku šestočlanu delegaciju predvodio je Andrej Korbar, dok je Sloveniju predstavljao nekadašnji jugoslovenski podmornički as Mirko Rebselj. Tako su podmorničari sa ovih prostora pokazali da njihovo drugarstvo i dalje živi. Podmornica više nema, ostale su uspomene na jedno vreme, na mladost, hrabrost i solidarnost...