Orvelijanski jezik štednje

Ako je tačno da danas živimo u društvima sa ozbiljnim deficitom demokratije, ta činjenica se mora odraziti i na jeziku. Nekoliko poslednjih godina u javnosti se stalno pojavljuju zahtevi za „strukturnim reformama” i „merama štednje” koji dolaze od ekonomista, novinara i analitičara. Ovo reformističko javno mnjenje ne krije da bi mere koje se zahtevaju mogle biti nepopularne, ali odlučno traži njihovo sprovođenje. Samo kažite: smanjiti plate u javnom sektoru, otpustiti 20 procenata, privatizovati ovo ili ono–sve su to mere koje bi neodložno trebalo preduzeti, ako ne želimo bankrot i propast. Ovim merama se odupiru jedino građani, onako tiho i nemušto kako oni već umeju u Srbiji, i političari, koji su i inače dežurni krivci za sva naša zla.

Međutim, kada se ovaj jezik analizira veoma brzo se u njemu pojavljuju zagonetke i pukotine koje se nikada ne komentarišu. Na primer, nekad se povodom moguće prodaje Telekoma govorilo da je „privatni vlasnik uvek bolji od državnog”, a brižno se tajio podatak da je konkurentsko i uspešno preduzeće Telenor – norveška državna kompanija. Danas su na dnevnom redu smanjivanje javnog sektora i fleksibilizacija tržišta rada. Obe teme su obavijene jezikom koji vrvi od protivrečnosti.

Već sam ovde pisao da naš javni sektor u stvari nije glomazan. Kao što se može i očekivati, siromašna Srbija ima manje lekara i profesora po stanovniku od Slovenije, recimo. Kod nas se pak uvek govori da nam je javni sektor prepun ljudi koji „nemaju šta da rade”, iako je posla i previše. Još tu ima jezičkih kalambura. Na primer, smanjivanje plata u javnom sektoru pravda se time što su one veće nego u privatnom. Pri tomese dodaje da je to nepravedno jer „privatni sektor finansira javni”. Kao da privreda može funkcionisati samo tako što privatni sektor zaradi, a državni potroši. Ovo naravno nije tačno, inače socijalistička privreda, u kojoj uopšte nema privatnog sektora, ne bi mogla ni postojati, a svi znamo da je postojala i svojevremeno beležila i velike stope rasta. Ako uzmemo u obzir da privatni sektor od javnog dobija školovane zaposlene, infrastrukturu, tržište, a često i monopol (recimo, Busplus),može se reći i obrnuto – da i javni sektor finansira privatni.

Iako je sasvim realan deo privrede, koji joj doprinosi jednako kao i privatni, u orvelijanskom jeziku se samo o privatnom sektoru govori kao o „realnom sektoru”, dok se javni stavlja s njim u opoziciju kao nerealan. Pa ipak, kada govore da su plate u javnom sektoru manje od onog u privatnom niko od ekonomista ne pominje razliku koju svi poznajemo iz svakodnevnog života, da su sve plate u javnom sektoru realno prikazane, dok su u privatnom zaposleni često prijavljeni s minimalnom platom aostatak dobijaju na ruke, ma koliko to bilo protivzakonito. Takozvana fleksibilizacija rada, koja je takođe nezaobilazan deo „strukturnih reformi” u stvari znači lakše otpuštanje radnika. O njoj se govori kao da će poslodavci koji zbog krize najavljuju da će posle promene zakona otpustiti deo radnika, takođe i lakše zapošljavati – samo se ne zna kada. Neposredna posledica fleksibilizacije, dakle, može biti samo rast nezaposlenosti. Svejedno se „strukturne reforme”, čak i u ovoj oblasti, najavljuju kao lek za nezaposlenost. Skoro celo polje „jezika štednje” ima istu karakteristiku: sve mere su uvek u neposrednoj vezi sa interesima poslodavaca, vezi koja se prećutkuje, dok su u sasvim posrednoj i neizvesnoj vezi sa javnim interesom.

Danas pritisak u pravcu neoliberalne ekonomije dolazi iz raznih pravaca, tako da je posebno pitanje koliko mu je moguće odoleti u realnoj politici. Ali, do odgovora na to pitanje lakše bismodošli ako bismosmanjili orvelijanski oreol koji stoji oko tzv. mera štednje. Ako ne možemo da zaustavimo voz neoliberalizacije, možemo bar da razvijemo kritičku javnost koja bi bila korektiv njegovog pravca.

*Urednik portala dvogled.rs