Grigorije odsutni

Ako je celo Trebinje znalo da predsednik Srbije Tomislav Nikolić stiže u njihovu varoš bar sedam dana ranije, a Trebinje je grad u kom se takve glasine brzo šire, zaista je teško poverovati u to da je vladika Grigorije bio jedini koji je tih dana imao začepljene uši i zatvorene oči. Naravno da je episkop zahumsko-hercegovački sve drugo, osim naivnog monaha zagledanog u večnost koji je, neobavešten za ovozemaljsko, tihovao u svojoj keliji, i tim pre, bio zatečen dolaskom predsednika Srbije u Trebinje. Naravno da Grigorije zna kako je obavezan deo programa posete biseru Hercegovine i penjanje na brdo Crkvina iznad Trebinja, u Hercegovačku Gračanicu.

I, jasno je da je Grigorije želeo da pošalje političku poruku time što je toga dana, umesto da dočeka Nikolića u hramu, boravio u Mostaru. I, gle čuda, kada je Nikolić sa suprugom i saradnicima ušao u manastir, u njemu ne beše nijednog sveštenog lica, čak ni pomoćnog osoblja. 

Delovalo je tužno videti predsednika Srbije u hramu bez episkopa kao domaćina eparhije. Ne samo zbog toga što je možda Nikolić želeo da kupi brojanicu, a nije bilo nikoga da mu je proda. I ne samo zbog toga što je Nikolić, eventualno, nameravao da se ispovedi Grigoriju, jer bi episkop bio sigurno jedan od poslednjih kandidata kome bi predsednik poverio svoje tajne. Reč je o nečem drugom. Ma kako se politički neslagao sa Nikolićem, što je u više navrata pokazao u svojim oštrim javnim istupima, ne skrivajući da je njegov politički miljenik Boris Tadić, Grigorije je ipak trebalo da dočeka Nikolića.

Nije episkop morao da insistira na izlivima ljubavi prema predsedniku. Verovatno mu ni predsednik ne bi ostao dužan, ali bi njihov susret makar demonstrirao kakvo-takvo jedinstvo tamo, gde počiva Dučić.

Sa druge strane, „Grigorije odsutni” nije dobar domaćin, ali nije ni licemer. Da ne blagosilja vlasti u Beogradu, pokazao je svojim odsustvom sa zajedničkog ručka sa premijerom Ivicom Dačićem, patrijarhom i vladikama u Beogradu. Grigorijeva neposlušnost nas, očigledno, uvodi u period kada će episkopi samostalnije ispoljavati svoje političke stavove u odnosu na Sinod. Ali, ništa novo pod kapom nebeskom i srpskom. Grigorijev prethodnik Atanasije Jeftić je, početkom devedesetih, pozivao da se sruši Milošević, kada je većina građana, vernih i nevernih, imala utisak da je vrh SPC podržavao gospodara Srbije. Kada se vrh crkve 2000. godine okrenuo ka Koštunici, vladika Filaret je javno ispoljavao svoje neskrivene simpatije prema Miloševiću.

Umirovljeni episkop Atanasije je, dogodilo se to nedavno, sa mitropolitom Amfilohijem, na opozicionom mitingu u Beogradu, učinio da zapravo njih dvojica postanu glavne zvezde tog političkog skupa, pošto su, metaforički, preselili vladu i parlament na onaj svet. Posle je patrijarh morao da sređuje stvari kod Nikolića, Vučića i Dačića. 

Oni su „vaskrsli” i u Patrijaršiji, i kod Amfilohija. O čemu je, vidimo, Grigorije neobavešten.